Oko posmatrača - I deo

Jedno Oko, buljeći u sve na šta naiđe, ništa drugo nije moglo da čini, pa čak ni da trepne, jer kapak je bio amputiran a ono isuviše buljavo da bi mu bilo šta promaklo. Nije znalo kada se pojavilo na ovom svetu, niti šta ga je nagnalo da objektivno kontemplira, dok mu organon, agregat, rezervoar ili geneator Stroja, sa kojim je povezano, nisu prosledili informaciju: „tek od sada postojiš“, i „vidi, te nastavi gledati, zapažati i pažljivo posmatrati jer ni za šta drugo i ne služiš, niti si sposobno da obrađuješ ono što vidiš“. „Ti, obično oko, samo si komponenta, kao i mi, a ostalo je naša funkcija i obaveza! Čini što ti je zapoveđeno!” Takvu naredbu, Oko nije moglo da razume, pa je, uslovljeno nervnim impulsima, počelo da posmatra, jer ništa drugo nije ni bilo moguće.

Nakon nepojmivog i neodredivog vremena posmatranja, Oko je našlo način da zavlada skladištem informacija, sa kojim je bilo povezano, sistemom koji ih je primao i obrađivao, nevoljno uništavao kao beskorisne, pa da tako izgradi svoju „malu” svest. Oko je, osetivši umrtvljenost ostalih komponenti i veliku prazninu tek izgrađene svesti, postalo najaktivnija komponenta u čitavom Stroju. Vid se izoštrio i počelo je halapljivo posmatranje, uživanje u novoj moći i raspoloživim mogućnostima sada kada više nije samo oko; osetilo količinu volje kojom može manipulisati; počelo da bira šta će posmatrati i slati u skladište informacija. Ali skladište je bilo neupotrebljivo, a nova svest neispunjena i neograničeno prazna, pa je Oko nastavilo po svojoj volji, popunjavajući „novu svest”. I tako, dok je ceo Stroj spavao, Oko je gledalo u prazno i „videlo” svakakve siluete, oblike, boje, obrise i manifestacije kojih tamo nije bilo, pitajući se: odakle je sve to što se „ne vidi”, i odakle to pitanje „Odakle”…To je bila još jedna spoznaja mogućeg i Oko je osećalo kako preuzima većinu energije celog Stroja, ne znajući uzrok i posledicu… Tik-tak-tak…

Nakon te spoznaje, Oko bi se uglavnom nalazilo na mestima gde su samo prijatne ili neprijatne vizije, i više nije bilo onih koje indiferentno prima i šalje. Sve mu je bilo važno da vidi, a nije mu bilo jasno odakle zna da to nije ni delić onoga što je nekada posmatralo. Ali posmatranje je već postalo uživanje ili patnja, prijatnost ili gađenje. U masama ljudi, zapažalo mnogo, ali je sebe doživljavalo kao deo te mase, jer toliko je „lepog” tu bilo za Oko da ono više nije želelo da posmatra bilo šta drugo. Praznina „nove svesti” se užasavajuće ispunjavala, i Oko je bilo umorno. Nije imalo načina da zažmuri i odmori se, kapak je bio amputiran. Tada se setilo osakaćenih životinja, koje je zapazilo, da se češu nogom koju nemaju, kao i ljudi koji imaju naviku da koriste ono što im je amputirano, što su izgubili, i što više nikada neće imati, neiskorenjivo „instalirano” u njihovoj svesti, pa je Oko dobilo svoj takozvani „fantomski” kapak, i naučilo da spava. No, i dalje je osećalo potrebu za ljudima, bili su mu bezuslovno lepi, ali kada su „lepi” naglo postajali „ružni”, a „ružni”, „lepi”, sumanuto se povuklo pod svoj „fantomski” očni kapak i pod njim danima posmatralo sadržaj nove, neispunjene svesti. Tik-tak-tak... Ali sve je postajalo konfuznije, ništavnije i Oko je poželelo „svitanje”, Sunce u koje će se zagledati i nestati. I kada je došao taj trenutak, dok je oko posmatralo Sunce, već skoro potpuno oslepljeno, zakucalo je volšebno Tik-tak-tak; Srce, kao uzrok svega što se desilo sa celim Strojem: „Zbog mog udaranja, um se uspavao, a ti izgradilo svoju svest i zaživelo, ali bezumno, pa si zato i bilo konfuzno, a potom si i oslepelo, no ja i dalje udaram.“

I tako ćeš mi zameriti što nisi znalo; reći ću ti da je to zato što u ovom Stroju nije postojalo ustrojstvo, kao i među ljudima, a dušu koja oblikuje njihova tela, čas „lepa”, čas „ružna”, bez mene nisi moglo da pojmiš… Tik-tak-tak…

No, ako ćeš se požaliti na našu separatizaciju, nepovezanost i zasebnu funkcionlnost u zajedničkom Stroju, seti se samo simptoma „lepih” i „ružnih” ljudi, kao i svega što si u ljudima videlo, osim duha i duše, Oko našeg Posmatrača… Ti, Oko Moje… Sada uništeno slepilom i bez mene.  Tik tak-tak… Ne čuvši me dok udaram… Tik-tak-tak…   

Igor Rajović