Onaj pravi

Posle prvih izlazaka, prvih iskustava vezano za pubertet i završene škole san svake mlade devojke je naći onog pravog. Poenta priče je onaj pravi vs mit o onom pravom.

Šalu na stranu, stvari se menjaju kada svako od nas pokaže svoje pravo lice, ili samo navike, običan život kakav vodimo kada smo „sami svoji“ .

Kada smo kod sna mlade devojke glavno je da se fokus stavi na samo jednu reč, a to je san. Neki će verujem pomisliti, ovo piše neko razočaran - shvatite to kako god. Može i otvorena diskusija, uz ono „videćemo se za par godina“. Tada ćemo se sigurno sve složiti.

No, sada dok još uvek imamo različita mišljenja - izneću svoj stav.  Jasno i glasno pitam sve vas, a onda i sebe, šta posle prvih nesuglasica, ili prvog puta kada vam oči budu malo manje „slepe“. Svako od nas ima mane, svako na svoj način podnosi kritike i kritikuje, skrivena očekivanja... Ko nam je onda kriv za naš izbor? Da li posle prvih problema zauzimamo stav da je to sve samo mit.

Koliko se zapravo trebamo dati? Inat, temperament, karakter, tvrdoglavost... Gde je u svemu tome kompromis? Sve uzajamne priče o tome kako prebroditi bilo kakvu krizu padaju u vodu - uzalud smo trošili reči. Realnost kuca na vrata. Nije džaba rečeno teorija je jedno, ali praksa nešto sasvim drugo bez čega se ne može. Vredi li dati sebe kao potpunu ličnost, ako zamena nije „recipročna vrednost“? Devojke - lepo je nositi tamo neki divan prsten, ali bojim se da je to jedino što je divno. Da ne bih bilo da sam baš totalni pesimista - postoje i ono pametniji, oni koji se bolje i lakše, staloženo i zrelo nose sa krizama i problemima i pre svega žele da traju. Recimo da niko nije u mogućnosti da se od svega zaštiti, problemi su normalna stvar, ali ono šta je bitno je naša reakcija . Da li ćemo razgovarati kao ljudi ili odmah pomisliti ma da isti/a je kao i svi/e ostale. Svako je od nas čuo traži dok ne budeš našla onoga ko će da te voli, poštuje, pazi onoliko koliko zaslužuješ ili mlada si, svaki je tvoj. Apsolutno tačno. Pitanje je da li posle toga sledi izbirač pronađe otirač? Teško je po ovom pitanju biti pametan. Strah kao opcija jedino treba da se odbaci, uvek je bilo ono sto nećeš i ono čega se najviše plašiš uvek te stigne, nekada čak bude i poslednja opcija (mislim na onu opciju za koju želimo da nam potraje).

Predlažem da svi razmislimo kakavi smo to mi i šta mi to nudimo drugima, a onda to da uporedimo sa time šta očekujemo od partnera ili partnerke.

O tome da li je neko pravi ili ne odlučuje mnogo toga, između ostalog i to koliko dajemo nekome šansu da bude opušten i prirodan. Svi smo mi jedino tada u mogućnosti da nekome damo sve najbolje od sebe.  Rekla bih onaj pravi je ipak mit, niko nije savršen i niko nije tu da bi igrao kako mi sviramo. Tu smo da uz jedan ritam života naučimo koreografiju i u nastupu zvanom život ima što manje grešaka prikrivenih odličnom improvizacijom.

Vanja Karanović