Foto: 
Georgie Sharp

Pisac, oni i mi

Pisac u meni nikad nije dobio šansu. Od malih nogu moji roditelji su ga odvraćali i sputavali dok sam ja taj stav izgleda podržavao. Od pisca u meni se očekivala prolazna avantura. Ništa preko toga. Zašto bi se danas kad sam pregrmeo pola života tu nešto menjalo? Bez veze.

Opet taj lik nikako nije hteo da me se mane i da ode. Čekao je što reče pesnik onako kako me niko nikad čekao nije. Badava.  

Paradoksalno od ranog detinjstva taj lik je dobijao najbolju hranu. Gostio sam ga na najbolje i najiskrenije načine. Nisam očekivao da mi to uzvrati, niti da se kod mene dugo zadržava. Obično gostoprimstvo lepo vaspitanog deteta. Tako je pisac odlučio da ostane kod mene u glavi zajedno sa ostalim podstanarima.

Pozornica odrastanja mi je nekad dopuštala da život oblikujem po svojim zamislima i utičem na događaje. Iskreno češće je bivalo obrnuto. Tad su na pozornicu stupali idioti iz okruženja i kvarili mi snove, ali smo svi mi podstanari ostajali zajedno. Vojnik, pedagog, biznismen, roditelj, pisac …  

Voleo sam živu reč. Predavanja. Kontakt. Davao sam, uzimao, rastao na obostrano zadovoljstvo. Pisanje je značilo izmišljenu komunikaciju teško ostvarivu u realnom životu. Napisati priručnik za mene nije bilo pisanje. Bio je to siguran i zahvalan put kad znaš za koga pišeš. Onda se materija lako prilagodi uzrastu, obrazovanju, potrebama. To nisam doživljavao kao pisanje. Bila je to potreba posla gde nisam posebno izdvajao važnost pisanja. Jednostavno stvar stručnog znanja, opšte kulture i motivacije. Pisanje je tu bilo deo tima i to je bilo dobro.  

Posle tog perioda opet sam pisao ali za druge. Od maturskih, seminarskih, diplomskih pa i magistarskih ništa mi nije bilo strano. Kad bi običan svet znao koliko je tu mušterija bilo desila bi se revolucija. Danas, kad su intelektualne javne kuće postale još više javne cene su pale, sa njima i kvalitet. Sramota me je da to i dalje radim, osim za probranu galantnu publiku.

Onda mi se desila šok terapija. Zatekao sam se na nekom skupu u svojstvu novinara. Jedan važan lik koga sam ja pravio, badava polagao ispite za njega, piso mu radove, kasnije čak i govore nije me udostojio pogleda. Ništa osmeh, rukovanje, evociranje uspomena iz Studenjaka. Šta je s ovim? Gde je onaj? Jesu li se sve udale? … Ništa.

Prvo sam eksplodirao u sebi. Onda sam ga pogledao malo bolje i na kraju počeo da se glasno smejem. Evo me ne prestajem ni dan danas.              

Zar se tako ne postupa sa damama iz javne kuće? Zar i one u nekom širem razmatranju ne stvaraju poredak? U zavisnosti od nivoa uslužne dame održavaju neuspešne brakove iz računa, služe za demonstraciju moći i nemoći. One u najširem podgrevaju iluziju uspeha neuspešnih do samog vrha piramide? Pa i njima se klijenti ne javljaju na ulici. Konačno sam shvatio.

Pre toga nikako nisam želeo da priznam sebi da smo mi koji prodajemo intelekt isto što i dame koje prodaju telo. Imao sam fantastične mehanizme odbrane. Počev od ispomoći i jasne svesti da se korisnici mojih usluga neće opametiti, već će nekom drugom dati novac (pa zašto onde ne meni), preko toga da im za život nisu u velikoj meri potrebna sva ona znanja iz raznih predmeta. Sem toga nastavni programi su neprilagođeni, predavači nestručni i nemotivisani. Priznajem i danas u to verujem, iako olovku retko iznajmljujem.

Svi moji podstanari, životni porazi, smrtne opasnosti, pobede, ožiljci i dalje se tresu od smeha. Zahvalan sam Proviđenju koje me čuva i divnim ljudima koji mi neprekidno ulaze u život. Naravno zahvalan sam bivšim mušterijama i idiotima. Svi oni su su to postali i tu ostali po svom izboru, kad su na polulegalan način postali blede kopije svoje mašte.

Idioti koje pominjem su imali mogućnost da se razviju, da nadoknade propušteno, ali nisu. Umesto da postanu ljudi postali su prepotentne igračke na navijanje. Sad im život izmiče kontroli, polako se kvare. Dok umišljaju da su sposobni za samonavijanje narod im polako i sve brže sprema demontažu. Možda ih rasture ko dete zvečku.       

Trenutno dobro raspoložen pregovaram sa piscem u sebi. Dozvoliću mu da piše i da pod mojim imenom objavi više nego je objavljivao za druge. Šalim se naravno. Fini je to momak ko i sva moja deca, partneri, stanari, podstanari i nadam se čitaoci. Puštam ga u grad bez ograničenja.               

Komentari

Komentari