Ponašanje i oponašanje

Ponašanje je ono što se iznese iz kuće i ponudi u ophođenju sa drugima. Ponekad zna i da zasmeta jer nije prilagođeno „duhu vremena i podneblja“, ono je osnovna odlika naše ličnosti u direktnom ili virtuelnom komunikacionom svetu današnjice. Razlikuje nas ili zbližava drugima. Potrebno nam je i kao zaštita od naleta primitivizma i bahatosti.  Prosto, ponašajte se i ophodite sa drugima onako da se oni postide iako znate da mnogi za stid i sram i ne znaju. A neki nisu ni čuli.

Ima i onih finih. Slatkorečivih i učtivih, namazanih i prefriganih. Onih koji su naučili sve cake i fore. Znaju i kada i gde i kako i sa kime. Znaju da ne pređu crvenu crtu i čuvaju se greške ko đavo krsta. Sa njima na finjaka. Onako kurvinski, kao oni. Uhvatite ih kad se opuste. Kad su „svoji“, na „svome“. Slušajte ih pažljivo ne upadajući im u reč. Ponekad klimnite glavom i potvrdite. Njihovi lepi maniri se rasprše u vremenu. Nemaju kondiciju i postojanje potrebno za trajanje. Priučeno, pa izvetri brzo.

Sa složenim ličnostima na hladno i vruće. S koloseka na kolosek. Takvi vrlo brzo iskoče iz šina i pokažu svoje pravo lice. Bez argumenata, psovkama i kletvama nedomeštaju nedostatke i neprestano napadaju. Krhkog znanja, a visokog mišljenja o sebi, takve osobe usled samo njima znanim preprekama, inače, gde bi im bio kraj? Možda na drugom kraju planete, takve osobe vrlo brzo zapene i zabalave  ako im se suprotstavi dostojanstvo i moždana premoć.

Inače, ponašanje se ogleda u stavovima. U vremenima kada se kultura ophođenja kalila na ulicama, kada su medije činili radio i dnevne novine, kada se znalo iz koje se porodice u koju stranku ulazi i glasa, sa kime se kumi i za koga se deca obećavaju, tada su ognjišta bila stecišta morala, a dveri ka svetu ukras pristojnosti i duhovnosti. Da podsetimo mlađe na to vreme.

Tada su sve cure bile naše sestre (sada su brat), sem one jedne koja se volela, tada su stariji na ulici pazili na mlađe, a mlađi poštovali starije, tada se nisu ni vrata na kućama zaključavala, niti su avlije bile ogledala materijalnog uspeha, već se u njima čuo smeh dece i pesma starijih. Družilo se i tužilo zajedno i složno. Život se živeo. Ništa se nije oponašalo. Tek su se pratili italijanski filmovi i pesme, lepili posteri glumica i glumaca i držali spomenari. Tajno i od sebe, a skriveno od drugih. Ništa nije bilo na izvolte, ničega na pretek, oskudevalo se i u osnovnome, ali su ljudi bili srećni jer su voleli život i druge ljude. I tako su se ponašali i ophodili. Spontano, srdačno i naprasno.

A onda je neko investirao u nas. Ideološka investicija je donela sijaset radnih mesta. I težište života se premestilo iz dvorišta i ulica na radna mesta i u zatvorene gajbe u kojima su se „neki“ družili sa „nekima“. Mi ostali smo ostali da posmatramo svet koji se menja od tada do danas. Živimo ga drugačije i nastavljamo da se ponašamo. Da li tuđom krivicom, a svojom bezvoljom, kvantitet, koji po Engelsu kada dostigne određen broj, postaje kvalitet, nametnuo se finom ponašanju i lepim manirima kao trajni, neizbrisivi miris otuđenosti. Zato se danas ponašanje oblikuje i prilagođava sredini, društvu, interesu. Život više nije jedan. Ljudi žive paralelne živote u više koncentričnih krugova i u većini slučajeva svoje JA ostavljaju iza vrata kada pođu u susret svetu i namaknu odoru za druge. Pokretne citadele oponašanja i neukusa sliju se na ulice grada svako veče u dogledno vreme i preplave trotoare svojim nametnim ophođenjem.

Ponašanje je tema i u Skupštini Srbije, u gradskom prevozu, u redovima iza šaltera, kada se pije i jede, kada se nešto deli ili uzima. Ovde na društvenim mrežama, u vožnji, kada smo srećni ili tužni, zadovoljni ili mrzovoljni, ponašanje je naš avatar za svet i kroz njega smo kao kroz lupu posmatrani.

No, sa drugima, kao što reče popularna glumica u neponovljivoj replici, „samo na pijaci i to što kraće“.

Dragan Pajović