Posebna vrsta usamljenosti

Šetala je gradom tog avgustovskog popodneva, jednim u mnoštvu dana kada se sve svodi samo na rastopljenost u žilavosti leta. Jedan stari gospodin u crnini pokušavao je da zaustavi taksi. Posmatrala je fasade, balkone sa trbušastim stubovima i cvetne žardinjere na prozorima. Ljudi su hodali brzo, pognute glave, ne obraćajući pažnju jedni na druge. Tokom celog dana nalazila se u čudnovatom raspoloženju. Bila je nemirna, i kao u potrazi za nečim što opravdava njen nemir. Niko osim nje nije znao šta se tamo desilo, kome zapravo pripadaju te uspomene, samo njoj nisu dopustili da zaboravi. Odjednom je pojmila da je bila sama s tim. Gde god bi se kretala, njena je tuga klizila, pošto više nikome nije pripadala, bila je jedino što je preostalo. 

U tom davnom trenutku, njena je ličnost poprimila oštro ocrtanu formu, poput nečega što se protezalo, pa se iznenada skupilo na neznatno malom mestu. Dozvolila je sebi slobodu da u njoj postoji i opstaje taj trenutak, poput neprimećene, tihe pauze, kada jedan život zastaje, a počinje novi. Tek zakasneo, tuđi život dolazi do svog prava, dugo nakon nas, jedna prošlost počinje da se pretvara u budućnost i istinski život. 

Kasnije tog dana, vratila u svoj mali stan, u kojem je još svirao džez. Spustila je torbu na pod, izula se i legla na krevet, zapalivši cigaretu. Ležala je prazna, kao razapeta na krevetu, dok je u sebi sabirala snagu potrebnu za sledeći korak. Okačene na zidu, fotografije su tražile svoj put. Gledajući ih svakodnevno, katkad bi primetila kako pogledi i lica sa fotografija umeju da prevare, zaključavši tugu, bol ili unutrašnje razdiranje, koje je ona bezuspešno pokušavala da nađe ali, nekim danima, to jednostavno nije bilo moguće. Bili su joj suviše daleki. Gotovo kao da su živeli svoj život, zaleđeni, nepokretni, nedotaknuti vremenom. Ma koliko neverovatno zvučalo, ono što joj je donosilo izvesno olakšanje bilo je to što je tuđa patnja umanjila njen lični bol. 

Jasna Rakićević