Foto: 
Franck Vervial

Posebno bitni

Od rođenja, ljudi se često obraćaju i mole Bogu. Neretko se odlazi u crkve, koje okupljaju ljude i prepričavaju prošla dešavanja i životna iskustva. Neretko se pričaju priče o ljudima koji su pokušavali da istraju u poštovanju životnih pravila, koja su već nekako nastala u skladu sa Suncem, Mesecom, u skladu sa čitavim Univerzumom. Neko je možda bio i prvi koji je hodao Zemljom, pa je imao vremena da stekne veliko iskustvo, koje se rečju prenosilo i nastajalo novo, sa kolena na koleno. 

Kroz daleku prošlost naučili smo ta pravila, ali se baš nešto ne poštuju. Kad nam nešto ne ide, krivica se prebacuje na onog tamo gore, a kad nam ide, onda je to naša zasluga. Meni je čudno da, kad se čovek rodi, kaže se da su se mama i tata potrudili, a kad umre, onda je to Božija volja.

Jedinstvo Duha svetog smo mi kada se ujedinimo (što se nikad nije desilo). Bog (mi ujedinjeni) je jedinstvo Duha svetog, te se i molimo da se objedini i da se živi svi u jednom. Šta je to, čudo Božije? Naravno da je teško živeti u Duhu, kad postoje i rodili se i oni koji Duh još nisu osetili, jer i jesmo svi jednaki, a i nismo, treba da se pomažemo, to je Bog. Neko od materijalnog, telesnog ne vidi duhovno. A neko, opet ,od duhovnog ne vidi telesno. Nema Boga koji lebdi i koji je zadužen za stanja na planeti. Opet obmana. Nema posebno važnih, nema posebno značajnih. Nema isticanja. Ima ljubavi, ima volje, rada, radosti, nema zasluga i nema krivice. Bog, crkva i Isus su svugde oko nas i sa nama i u nama. Nije istina da, ako čovek redovno odlazi u crkvu i postane član zajednice, da je pravi vernik. Crkva je prelepa građevina. Izgrađena je i oslikana ljudskom rukom i ta energija zajedništva je prisutna, ali je to zajedništvo takođe prisutno kad se porodica gradi. Odlazim u crkvu, upoznala sam divne ljude, volim tu muziku i pesme, volim i te molitve. Ali, nikako ne treba zamerati i odbacivati one koji u crkvu ne idu. Moja mama u crkvu retko ide i divna je žena. Jer, čovek treba dostojno da živi život, jer je Bog ispod svakog kamena. Pa, onda ne vidim razlog zašto taj Bog ne bi bio u ostalim institucijama, osim ako ga neće. Možda od telesnog nisu u stanju da vide, čuju i onu drugu stranu telesnog (materijalnog), a to je duhovno. A, nije ni  baš u svim crkvama bilo sve po ljudskosti, Crkve su vodile u ime nekog Boga i ratove i bilo je javnog bluda i svašta, kao i u ostalim segmentima društva. Pa tako i danas imamo i farizeje i zakonoznance.

Bibliju je u nekim crkvama jako teško razumeti. Zašto se, još uvek, u mnogim crkvama ne čita jasno i glasno na maternjem jeziku? Neću o pravoslavlju, katolicizmu, muslimanstvu, budizmu, hinduizmu…to je jedno. Zašto se ne čita, zašto je tumače ? Zašto nisu zainteresovali ljude za Bibliju, nego je učeni ljudi drže u tajnosti, još uvek ? Zašto nas obmanjuju i zašto volimo da smo obmanjeni ? Nevaspitani smo, bezobrazni. Nije majka Marija bila ništa posebno, nego jedna fina i divna žena. Nije ni Marija Magdalena bila posebna svetica, nego žena koja je pogrešila i zbog grešaka i bola koje je na sebi i u sebi iskusila, prestala toliko da greši. Sveti Pavle, bio je rimski vojnik koji je progonio Isusove sledbenike i pokajao se i ukapirao kako bi trebalo da se živi u ljubavi i jedinstvu. A taj način nikako ne bi trebao da bude božanski, jer kad kažu božanski, svi razumeju kao nedostupno, nedodirljivo, nemoguće i tako nas sadašnji farizeji i zakonoznanci (ne)vaspitavaju, tj. uče nas kako je samo jedan - Bog bio dobar, a mi svi ostali, osim njih, učenih, nismo dobri i moramo izvršavati naređenja koja nam oni od tamo nekog Boga prosleđuju. E, to je nasilje i nasilna moć, koja je nestalna, propadljiva, jer je lakoverna i hoće sve preko noći da savlada. Lakše i mnogo jednostavnije bi bilo da se ljudi ne dozvole huškati nego da uzmu kajase u svoje ruke i sa svojim životom vladaju. Pojedinačno, svi bismo bili mnogo bogatiji, onda bi se živelo u jedinstvu i poštovanju, pomaganju, pa i raspravljanju , svađanju, ali ne u uništavanju. Vede, kineske knjige…sve su to stara, značajna dela iskušenog života i takva dela se ne reklamiraju i ne bogati se na takvim delima, nego na nedelima. Gde se greška napravi, da se brzo i bez odlaganja ispravi, ali je došlo do prave propasti. To nije Đavo i to je zabluda, nikako da se prihvati odgovornost. Postoji Đavo i on je taj koji je kriv za nedela.

Mnogo se zastranilo i sada je potrebno mnogo vremena za ispravke. Da se Božija reč slušala, sada, posle toliko vekova, prebivalo bi se u raju, a ne u paklu, koji je sve manje dopadljiv. Ljudi su Bogići, Boge, Bogovi, Đavoli, Đavolčiići, Vragovi kada bi hteli sebi to da priznaju, a ne da se foliraju i to svi jednako bitni, ali sad neuravnoteženi i razjedinjeni. 

Komentari

Komentari