Pozitivac

Znam šta želiš.

O, da, znam šta želiš!

Da te potapšem po ramenu i kažem: “Bravo!“

To želiš, i kad se od toga braniš. Priznaješ samo padove koji su te ojačali.

Priznaješ da tražiš samo ono što svi imaju, da se ne zameriš ljudskoj taštini.

Želiš da sve bude u redu.

Uživaš u slatkoći postojanja, zadovoljan si onim što imaš, baš si srećan u svom malenom, slatkom, siromašnom, ali ponosnom svetu. Ti imaš stav, ti imaš svoje sitnice koje život... šta beše? Znače? Zrače? Kače?

Ti si uspeo da se izdigneš iznad mulja rulja i bezumlja. Ne dotiče te talog. Voliš prirodu i divlje konje. Dobri su ljudi oko tebe. Napravili su te dobri, i ti dobre praviš.

Plačeš nad bolesnima i mrtvima. Žao ti je beskućnika i ranjenih životinja. Srce te boli zbog dece bez ičijeg staranja. Ne gledaš televiziju. Gledaš televiziju. Smešni su ti političari. Strašni su ti političari.

Al’ si pozitivac, šta te boli uvo!

Želiš da ti se to i kaže. Znam da želiš. O, da! Iako ne priznaješ, znam.

Kad si zadnji put plakao bez povoda? Juče, prekjuče, malopre?

Koliko puta dnevno osmehom gutaš suze kojih se stidiš?

Koliko puta nedeljno opsuješ koga ne smeš, u sebi, glasno, pa te posle sramota, pa ti posle krivo? Koliko puta mesečno poželiš da te satima niko ništa ne pita, ništa ne očekuje od tebe? Da ćutiš, nadrndan i sam, bez ikakvog povoda, zbog milion uzroka?

Koliko duboko smeš u sebe?

Da brojiš promašaje, pa da ih sabiraš sa uspesima.

Da skupljaš i lepiš polomljene ostatke tog srećnog čoveka, koga svakoga dana iznova upoznaješ sa samim sobom?

Koliko si se puta bez straha sunovratio u srž sopstvene nesreće, kao što se stalno, bez problema vineš na krov i najmanjeg uspeha, i vičeš šapućući, željan da te svi čuju?

Kako izgleda kad ti ogledalo kaže: „Ne seri, klovnu, upravo od izmeta praviš pitu, i ne samo da ćeš je u slast pojesti, već ćeš i druge ponuditi“?

Ne znaš?

Znam da lažeš, al’ ne mene, nego sebe. Lakše je tako.

Vidiš, ja ti nikada neću reći :„Bravo!“

I tapšati te po ramenu, kad preda mnom ubeđuješ sebe da ti je sve divno, a da ono što ti nije divno od tebe i ne zavisi. Nadžak sam, živac sam, bez strpljenja za glupost.

Al’ kad s glavom u oblacima upadneš u otvorenu septičku jamu, ruke koje ti tapšu neće biti ruke koje će se umočiti u fekalije da te izvuku. Te ruke biće zauzete tapšanjem nekom sličnom tebi.

Al’ moje hoće. Ne zato što sam dobar čovek, već zato što sam navikla na govna.

Jelena Milenković Mladenović