Prijatelji

Negde u četvrtoj, petoj, šestoj godini, kada postajemo socijabilna bića, kada većina nas napusti sigurnost doma i otisne se u gudure vrtića, predškolskog programa ili lokalnog bazenčeta sa peskom, počinjemo da stičemo verovatno najveće dragocenosti u životu - prijatelje.

S početka, prijateljstva su trenutna i praktična - drugar ti je onaj ko ti je domu najbliži - daleko od očiju (čitaj: daleko od parkića) -  daleko od srca. Vremenom, postajemo probirljiviji, mudriji, zahtevniji, ali i razumniji i bliskiji. Biramo prijatelje po stavovima, zajedničkim interesovanjima i sklonostima (ne nužno nastranim. Može i filatelija ili zanimanje za ski skokove, na primer).

Prijateljstvo je bliskost samosvojna, sopstvenog reda, i njena lepota je u tome što može imati milion i jedan oblik i valer. Ono ima nešto od bratske ljubavi, uz tu, veliku, prednost - što je dobrovoljno. Jerbo, član porodice, ruku na srce, nekad je i potpuni idiot sa kojim se baš ni oko čega ne možete usaglasiti. A prijatelj može biti i to - to jest, ako mu to dozvolite i ako vam tu slobodu uzvraća nekim drugim, nezamenljivim kvalitetima. Porodica je konstanta, prijatelji su varijabla. Porodica je unapred odeređena veličina, prijatelje biramo sami.

Zapadni svet je, valjda još od viteških romana naovamo, zadojen bajkovitim pričama o snazi i lepoti erotske ljubavi, o potrazi za tom idealnom polovinom, za savršenom srećom. Da, partnerska ljubav može biti blistava poput sunca, ali može kao sunce i sažeći.

Partnerska ljubav podrazumeva jednu dozu nekritičnosti i idealizacije, posle koje, možebiti, dolazi do bolnog, leđima o beton, sudara sa stvarnošću.

Uopšte uzev, imam utisak da od prijatelja mnogo tražimo, mnogo više no od roditelja, braće, sestara, ljubavnika, muževa, žena.

Oni prate sva naša stanja i sva godišnja doba.

Od (bili su u pravu, stvarno mi je sada to smešno) kečeva, neopravdanih ili bežanja sa časova, merkanja frajera iz "sarkija", prve podeljene cigarete ili zajedničkog pijanstva...pa dalje, gacajući kroz sve dublju i mutniju vodu, kroz ispite, raskide, kroz teško i mučno kobeljanje ka zrelosti, kroz žurke po periferiji i noćne autobuse, rumunsku šminku i cigare marke "pačije govno" 90-tih godina. Neki su odlazili, pojavljivali su se novi,  neki su ostajali - deset, petnaest, dvadeset godina.

Neki su se spoticali o prvi nesporazum, a neki su bili tu, i grlili kroz sve nesreće i blagoslove: ispratili moje roditelje, čekali rezulatate amniocenteze, dočekali moju decu, njihovu decu, našu decu. Stvarali se kraj mene, bez pitanja, u neizdrži, u nevolji, u nuždi.

Ali i grcali od smeha uz domaću, slaninske kobaje i naodnjačke tekstove. Komentarisali frizuru Tarmi Rićmija i pljuvali vlast. Pričali o religiji, simbolima, muzici, knjigama, seksu, ljudima, zverima. Išli jedni kod drugih na kafu za vreme bombardovanja, u zavisnosti od toga kad je ko imao struju.

Neka prijateljstva su žilava, imaju snagu poput semena spremnog za klijanje; prežive i fizičku udaljenost, pa onda posle tolikih godina headbangujemo i urlamo na koncertu, analiziramo aspekte, opozicije, penetrativna Sunca i upupoljčene Venere, kao da nam je opet dvadeset i jedna. Ali sada možemo i da se uozbiljimo kada je to potrebno.
Prijatelji nam reinstaliraju operativni sistem, preporučuju ruter, traže (i nalaze) posao, pozajmljuju kolica i krevetac i poklanjaju benkice i zeke, kupuju, usput, kifle, pamte rođendane i godišnjice, podebljavaju tamo gde smo tanki, podupiru tamo gde smo slabi.

Prijatelji su i ona sjajna grupa ljudi sa kojima smo u neprekidnom online kontaktu, čak i kada se nismo i lično upoznali, nevidljivi anđeli čuvari; nekad se verovalo da sede na desnom ramenu. Danas su oni šarmantni avatarčići i reči koje se roje, poput pomahnitalih mravaca, po bilu ekrana.

Od Vanersborga i Nižnjeg Novgoroda, preko Budimpešte, Subotice, Novog Sada, Vršca, Beograda, sve do Soluna i Istanbula, prijatelji su one tačkice na mapi kojima je važno gde sam, šta radim i da li sam dobro. Oni su svetla usred najdublje tmine, putokaz usred bezizlaza, oni su gromoglasan, osobađajući smeh u lice svakoj utvari besmisla i beznađa.

Setite se: ako ste 2014. godine zadržali prijatelja, stekli novog prijatelja, obnovili i učvrstili staro prijateljstvo - ta godina nije prošla uludo. Posvetite im vreme i pažnju, oni to zaslužuju. Oni su počasni građani vašeg sveta.

Eto: ovaj tekst posvećujem svim svojim - i vašim - prijateljima, koji su dali sadržaj, ukus i boju našim životima. Srećna im Nova godina! I hvala im što su tu.

Iva Radović