Primus Inter Pares

Jedan od mnogih, naizgled običnih dana, nije se mnogo razlikovao od većine potrošenih. Nije ni po čemu eksplicitno bio poseban i činio se irelevantan i za najbedniju vrstu priče. Nije budio neka od zatrpanih sećanja na osećanja, ni uspomene zazidane u temelju za nove generacije, nit je poput niti paučine lovio raskomadane ili neostvarene ideale, ili presudno uticao na ono što će uslediti. Nije oponirao „gašenju i paljenju svetla“ divote i melanholije, rađanju i sušenju upijenog, a onda pobačenog voljenog dela u kojem prinuđeni nalazimo suštinu, stremljenje i smisao haosa i raspadanja, potiskujući odgovornost za neučinjeno. Da li smo krivi zbog ejakulacije u nepoznate dimenzije!? Da li smo dva milenijuma zapostavljali svoju prirodu tragajući za nečim spolja?

Postojala je mogućnost kompromisa između entuzijazma za potencijalno crnilo perceptivnog ploda anti-automatizovane svesti, i „crnila duše“ obasjane nepoznatom svetlošću iz koje su se rađala mnoga volšebna dela svojevremeno bacana u ponor ideala.  No iznenada desilo se da se sve ovo što ovlaš osećamo, kataklizmično survalo na nas. Ali mi ne želimo to da priznamo, mi nastavljamo dalje. Mi smo opet našli razlog da živimo. I koristimo svaki novi dan doživljavajući ga kao da je poslednji ne bi li ga što više iskoristili. Pored uobičajenosti raznih vrsta „ničega“, u tom danu bilo je nečega što je obećavalo ili davalo neki znak da bi „baš sad“ trebalo nešto učiniti, a osećanja koja su me nagnala na učinjeno, bila su tada neobjašnjivo neuobičajena, kompulsivno-anahrona, kao nešto što nije procvetalo, nešto novo i generično. Metamorfno-kristalizirana obličja, lopta puna želja i osećanja, od onih najneprijatnijih koja ne želimo da primimo u svest uprkos tome što se uvek vraćaju, do onih koja tako željno prizivamo dok nas okolnosti, pa i sam „naš“ život, teraju na povraćanje. Kao obrisi u „dimenziji konflikta“ između onoga što smo voleli i na čemu smo održali bar plamičak koji nas goni da činimo „sve“ kao agensi evociranja humanosti, uprkos tiraniji okolnih pošasti koja nam je usađena u ono dno lobanje, (ne)okrivljeno za sve životinjske porive intenzivnih strasnih „grehova“, dok ne završimo u pregradi od „ovog sveta“, pregradi za ljubav, pregradi za vekovno čekanje na trenutak kada ćemo „izaći“ zadovoljni. Da svi „znamo“, da više nismo isti, uprkos svemu, pobeđujući besmisao, fatalno prinuđeni da ga odagnamo bar iz svoje perceptualne skice sveta kakav nije, jer tada bi, u neiscrpno-prolazećim danima, vreme bilo lišeno svoje moći, ali za takve dane treba imati Snagu i Ljubav…

Koliko „spoznamo“ sebe, toliko možemo zaista „dati“, kroz reči, muziku itd. Ostalo je razmenjivanje nekih informacija koje nas se ne tiču neposredno već trenutno, dok mi ostajemo, i dalje, a razdvojeni i od nas samih, i same prirode, ne spoznavši ništa bavljenjem tim frivolnim i aktuelnim otpadom…

Tašta smo bića, a ipak se trudimo, mnogo se „trudimo“, na sve moguće, pogrešne načine! Eto, recimo, današnjim „ženama“ je dovoljno samo dodirnuti taj „mehur  iluzije“ o sopstvenoj lepoti, pa da one više ne postoje kao „anđeli“, nego kao gorgone koje preko društvenih mreža love svoje žrtve, nikada site „lajkova“ sajber-manijakalnih i bezvrednih  emocija, i nikada više „anđeli“, osim u svetu dokonih i uspaljenih sajber-budala kojima i one pripadnu. Prolazna smo bića. a ipak ne shvatamo svoju prolaznost, trošeći toliko vremena i energije na nešto što ima „rok trajanja“, pa kada isuviše kasno, uvidimo svoje delovanje u prošlosti, možemo da očajavamo u ništavnosti trenutka, jer prošlo i neučinjeno ne možemo da pomirimo kajanjem, a budućnosti i svemu onome što je ispred nas, pristupamo sa mnogo manje snage nego što smo je imali… Ne pitamo se zašto? Koliko smo i zašto izgubili ono naše esencijalno, što smo već razapeli na krst i proglasili za nepovratno. I tako smo na jednoj od životnih rampi ostavili čitavo bogatstvo. Konstantno strahovanje u „neznanju“ nije daleko od  življenja u „paklu“… Zapravo to je to… Ne misliti o sebi i o svom životu na način na koji se to danas očekuje, i žrtvovati ga zarad „savršenog ideala“, egzistencijalna je kulminacija današnjice…

Tog dana, video sam čoveka koji je bio „Ja“. Stajao je, ispunjen i zadovoljan u svetlosti svog prostog savršenstva. I poželeo sam da nestanem da bi on nastavio da postoji, ali nastavio sam dalje, gonjen vizijom onoga što sam tog dana video.

Igor Rajović