Proleće

Posle mnogo sivila, minusa i leda,
Sinulo je sunce, došla je sloboda.
Brige spakuj sa zimskom garderobom,
Ništa ne razmišljaj, samo se spremi...
Izađi

Proleće!

DIREKTORI - Proleće

*****

Subota. Početak vikenda. U stvari, mislim da je subota. Ne čujem glasove gomile dece koja se deru ispod mog prozora, na putu ka obližnoj školi. Nema zvuka automobila njihovih roditelja, koji ih svako jutro, prilično nervozno, dovoze i „istovaruju“ na prvi školski čas. Budi me tanki zrak sunca koji se, nekako, provukao između dve spuštene roletne. Jedini zvuk koji čujem je cvrkut ptica sa krošnje, koja je u visini mog prozora. Nisam ih odavno čuo. Kao da su mi nedostajale. Ustajem, trljam oči. Podižem roletnu i otvaram prozor. Nebo plavo, bez ijednog oblačka. Sunce obasjava celu sobu, a pluća puni jutarnji, još uvek blago prohladni vazduh. I dalje čujem samo veselo cvrkutanje. Proleće je, definitivno, pristiglo.

Nema smisla ovakav dan provesti u okviru četiri zida. Još nije varijatna za bermude i t-shirt, ali su cvidže za sunce obavezne. Iako je pomračenje prošlo. A ne bi bilo loše ni da se duboke starke proluftiraju. Čisto reda radi. Kontam da je rano za pivo. Za ovu priliku će poslužiti i dupli espreso u maloj šolji. No milk, no sugar. Čaša vode, pod obavezno. Sve to, recimo, negde pored reke. Na nekom, ne-nadrkanom, splavu, do čijeg ulaza se isključivo dolazi kolima. Skroz je ok da se, lagano, prošetam od poslednje stanice busa do keja. Uživam u relativnom miru i tišini, bez velikog broja ljudi u neposrednoj okolini. Zbog toga vredi poraniti.

To su ti trenuci nirvane kada  sediš, zavaljen u plastičnu stolicu, na pola metra od reke i „isprazniš“ mozak, ne razmišljaš. Ni o čemu. Opustiš se i uživaš. Blank page, u fulu. U ušima odzvanja cvrtkut ptica, blagi žubor talasa, u nozdrvama miris proleća na reci. Zatvoriš oči i prepustiš se. U tom, predivnom, momentu blaženstva jebe ti se i za platu (koju nemaš/koja kasni), i za tvog šefa/pretpostavljenog, i za ratu kredita, i za Premijera (sa velikim P) i za banana državu u kojoj živiš, i za tiket u kladionici i  tzv. Macu Diskreciju (dobro, za nju mi se jebe i ovako), i za... Za sve, bre. Koliko, malom, čoveku treba da, bar, na kratko bude srećan.  Naravno da sve što je lepo, kratko traje. Onda uživaj dok traje. Vidimo se napolju.

 Mladen DJomla Kostić