Protestujem!

U Beogradu si i želiš autobusom do Trga, da prošetaš, ili imaš obaveze, posao, fakultet, školu, možda kasniš ili si mislio da imaš vremena, ali autobus staje posle Skadarlije, i imaš šta da vidiš. Kordon policije, zakrčen saobraćaj, masa ljudi, i neko se derinja. Opet neki protest, Šešelj drži govor, legalizuju travu, ruše haarp antenu ili vlast, bla, bla, bla... Ti ćeš naravno da zakasniš tamo gde si krenuo, moraćeš da se guraš, ili ideš okolo dve ili tri ulice. Taj protest biće zaboravljen tog istog dana, kad masa ljudi koji su protestovali dođe svojim kućama, izuju se, dignu noge na sto i uključe TV da pogledaju Đokovića, Farmu, sisatu voditeljku vremenske prognoze, reklamu za uloške, i možda roknu koji aspirin ili sličan lekić.

Nepotrebno i totalno beskorisno bilo kome. Život ti ne zavisi od tog protesta, a nikoga sa vrha zaista ne zanima taj mali skup nebitnih paora, više je pažnje posvetio svojoj sekretarici ili slini koju je čačkao par minuta i zalepio ispod stola, nego tome da je nekome potrebna kultura ili legalizovani medicinski kanabis da se ne bi raspao od raka. Ljudi bi morali to da ukapiraju da bi im zaista bilo bolje.

Hoćete kulturu? – Naravno, svako ko je normalan i ima nešto više u glavi od moždane vode i žice koja drži uši da ne otpadnu, želi kulturu. E pa onda, traži kulturu tamo gde se traži kultura. Uđi u biblioteku, ne brini, niko te neće ujesti tamo, nije sramota ako uđeš po nešto drugo osim lektire za srednju školu koju nećeš ni da otvoriš, nego ćeš da čitaš neku prepričanu glupost na internetu. Ima hiljade knjiga, naići ćeš na nešto što ti odgovara, sigurno. Ne moraš da purnjaš Sobranie i uplaćuješ nagradne igre i srećne listiće, proviri malo u pozorište, nisu skupe karte, ne moraš da napraviš redinu od Terazija i da pitaš nekog ispred sebe „e, druže, ‘el dele nešto besplatno?” Nije nikakav smak sveta ako poslušaš klasičnu muziku u nekoj sali, ako ti bude dosadno, nemoj baš da zahrčeš, izađi i probaj drugi put. Pokušaj i sa nekom izložbom. Prvi put zalutaj slučajno u neku galeriju, jer ti je bilo hladno napolju, pa obiđi prostorije, i ukapiraćeš da je neka izložba u toku. Nije toliko loše, zanimljivije ponekad od dosadnih matoraca ispred dragstora, i u kladionici koji dave o Titu, Slobi i verskom ratu. Da rezimiramo: kultura se ne traži na Trgu republike u masi ljudi koji, opet, misle da dele japansku trešnju, osim ako u pitanju nije ulični umetnik, onda stani, pogledaj šta radi i daj mu neku siću, čovek radi pravu stvar.

Kada vidiš da neko drži megafon, na čelu mu iskaču vene “kenjare”, a većina u masi klima glavom, a u njoj ništa drugo do majmuna koji udara činelama – skloni se odatle. Postoje silni kreteni koji misle da je kultura neka vrsta novog trenda, koji glume uzdignute članove visokog društva, pa prave protest na Trgu i reklamiraju se, a masa, šta da radi, pomisle da je to u redu da se bore za kulturu, isključe Farmu, Velikog Brata i Staniju, pa se prošetaju malo do Trga, ali vreme im je ograničeno, jer moraju da se vrate kasnije da pogledaju da li će da izbace nekog člana tog kretenizma. Pozeri, pozeri su najgora stvar na svetu.

Borci za kulturu, a sve što su ikada pročitali je kako se wc-papir piše na različitim jezicima, dok seru na wc šolji, da ubiju vreme, Mocart i Betoven su neki estradni umetnici koji su svirali Palmi, pozorište je misaona imenica... Dakle, kultura nije reklama. Njome se ne dičiš ispred komšije koji ima dva razreda srednje i Slobovu sliku sa kandilom u sobi, ne dičiš se ispred kamera, da bi se pojavio na malim ekranima, ne izlaziš na Trg da svi vide kako si ti kulturan i kako se boriš protiv kulturološkog mraka srednjeg veka u banana-državi, Srbiji. Ti se kulturno uzdižeš zbog sebe.

Počnite od sebe, kultura nije mrtva dokle god ima pojedinaca koji rade na sebi, u tišini, iza kamera, iza kulisa, a ispred i iznad svih ostalih. I zapamtite jedno: protesti su beskorisni, masa je beskorisna.

„Ako rulja ide u jednom smeru, ti trči u suprotnom” – Čarls Bukovski

Stefan Stanojević