Put

Život je za mene autoput, a svi mi koji živimo i oni koji će živeti smo vozila koja prolaze, ali nikada ne ostaju tu. Svaki rad na istom tom putu, povremeni prekid saobraćaja ili vremenskih nepogoda je u stvari neki događaj. Nešto što moramo proći i iz čega treba nešto da naučimo. Neki put će biti popravljen i bolji, a neki će opet uvek da bude popravljan, ali na kraju zamenjen nekim novim. Nekim koji je moderniji, kraći ili sa manjom putarinom.

Što pre spoznamo realnost manje ćemo lutati, više ćemo ići u dobro pravcu i ostati na pravom putu. Činjenica je da putovanje zahteva izdatke, žrtvovanje i dosta rada, ali to je ono što nas na kraju čini srećnima, jer idemo na put.

Gde god krenemo uvek smo na putu, i ni jedan put nije bez razloga i cilja... Svaki ce nas odvesti negde gde ima ljudi, poenta je da li ćemo se sa tim ljudima snaći, uklopiti... Da li ćemo se vratiti odakle smo pošli, ili ćemo ostati tu gde smo i tražiti, pitati za pravac i put, za dalje. Strah i kretanje uvek istim putem je možda sigurno, ali istovremeno i krug iz kog se mora pobeći.

Izazov je samo napuniti rezervoar i krenuti na neki novi put, ali najveća lepota je baš na tom putu. Najbolja auta i motori, zvuk od koga se ledi krv u žilama i nema ogranicenja. Samo nebo je granica.

Postoji šansa za lančani sudar, to nikada nije isključeno. ali i to je realnost, mogućnost, i da, posle toga se opet tuda vozi. Put je ostao gde jeste, samo se vozila menjaju.

Uživajte dok još vozite, kada dođete do isključenja biće vam žao što vožnja nije duže trajala.

Vanja Karanović