Ruke

Gledam je na TV-u i primetim da nosi rukavice. Znam da ima već dosta godina, ali drži se dobro. Tako se obično kaže kad hoćeš nekoga da pohvališ i time iskažeš svoje pozitivno iznenađenje. Kao da je normalno da sveneš, propadneš, da se ne držiš, već pustiš da ti vreme kroji odelo, zbrčkano i “neopeglano”, od koga svi sklanjaju pogled.

Meni su te rukavice zasmetale. Ona je naša poznata glumica, nekada lepa, ma meni je i sada  lepa, u svojim zrelim godinama. A ima ih sigurno dosta, ne znam tačno koliko, nije ni bitno, znam samo da krije ruke rukavicama. Možda je to modni detalj? Onaj detalj koji obično stare dame počnu da nose.

Zato što ruke izdaju. Na njima ne možeš sakriti da vreme za ženu neumitno prolazi, da je lomi, brčka, čini neuglednom ili bar neuglednijom nego što se to desi muškarcima u istim godinama.

U lice ne moraš da gledaš ceo dan, ali sa rukama se srećeš. Tu su, mašu ti pred nosom, češu ti lice, prinose čašu...i  rugaju ti se svaki put, svakom borom, svakom pegom... Stalno te podsećaju da ono što si na licu uspela da sakriješ, na njima nećeš.

Bog je bio muško, jer da je bio žena nikad ne bi dozvolio da žene tako stare. One su život, lepota, dar...a kada biološki sat iskuca svoje, kad im priroda uzme ono što je hranilo njihovo telo svežinom, svaki im dan postaje jedna nova bora koju moraju da sakriju, sa kojom moraju da se pomire.

I sve se nekako uredi, samo te ruke... Zgužvaju se, skvrče, popegave...

Sećam se ruku moje majke.

Vrednih, sposobnih, svud-prisutnih, nikad pasivnih... Male šake, lepi prsti, dlanovi nežni... Deca su je obožavala. Mazila ih je na mnogo načina. Ugađala. Volela. I oni nju. Ali, koža se gužvala.

Prvi put sam shvatila koliko ženu zaboli starost kad su je, igrajući se s njom, uhvatili za kožu, onu što postane nekoliko brojeva veća, kad se ostari, i zasmejali se... Mama se nije naljutila. Baka se nije naljutila. Ona sve razume i sve dozvoljava, ali uhvatila sam pogled. Onu duboku tugu, žal, patnju za prošlim godinama, za mladošću, za snagom i životom u telu. I povrh svega - stid! Stid od starosti, nestale svežine...

Kao da je nekog uvredila tom kožom bez života?!

Da sam je, bar, češće držala za ruke kao što je ona mene dok sam rasla! Da sam  je više mazila po tim rukama u kojima je bilo toliko topline, ljubavi, pažnje..ispod tog viška kože!

Nije pošteno da žene kriju ruke u rukavicama kad ih godine učine manje lepim. U njima je sva snaga, sva radost, sva prošla vremena i uspomene. U njima je oslonac, uspomene, nauk, davanje.

Da, ruke žene i kad oslabe, kad postanu neugledne, zbrčkane, još uvek nose i daju ljubav, i kad više nisu tako tople, i kad stisak više nije tako snažan... U njima  su majke, bake, sestre, žene...

Čemu rukavice? Čemu stid? Toliko puta su pružile i prihvatile, kad ostare očekuju samo da budu prihvaćene takve kakve jesu.

Očekuju ili se nadaju da ćemo ih s ponosom držati i posmatrati, da ćemo videti ono što u njima živi i pod zgužvanom i pegavom kožom - živi Žena koja je tim rukama davala i grlila...

Violeta Živkov