Samo razmišljam

Danas pijem, pišem, plačem... Samo se plašim, u šta ću se pretvoriti tačno u ponoć...i šta ću ostati dok ne svane... Nek ne sviće dok baš ne mora, kad već nema sunca, neka magla zavara trag krvoločnim zverima, dosta je prolivene krvi, nije krv vino...mada slatka poput vina, nektar života, što struji venama i nosi svu strast, slast, greh i život. Lascivnost plaća svoju cenu, smernost crveni pred njom. Stide kamo ti rumenila, gde si nestao. Patićemo, plakati, smejati se, gristi, besneti i na kraju sve platiti i naplatiti- zavisi. Boleće, oo boleće, i to jako, a neka će... proći će...

Kažu, kakva si, ceo bi svet uperila da bude po tvom! Ne ceo dragi moji, i ne bih se tako igrala, to bi ipak bila igra bez granica, bez perspektive... Makar ću svoj svet uvek unapređivati, i praviti onakvim kakav želim da bude, e u njemu baš mogu da radim ono što najviše volim-DA ISPRAVLJAM KRIVE DRINE do mile volje- ipak je sve moguće, samo mu nađi mesto i pravi trenutak i boom!

I neka me lomi hiljade košava, severa, neka se sruči tona nepogoda, preživeću, uostalom...sve je izlečivo, i sve se preživi...sem smrti

Daleko ćeš dogurati slušajući druge, pa i najbliže, ovo je bilo ironično rečeno, inače. Nekada moraš van granica, van svog okvira na koji si ih navikao. Prosto tako mora, tako treba, i po prvi put u životu, za to imaš dragocen motiv. Nekada se sve uperi protiv tebe, od vremena do tuđih prekora, i još mnogo čega, ali sve to prođe, važno je da si ti siguran u sebe i u to što radiš, niko od njih nije u tebi, u tvojoj glavi, svi su gospodari svojih misli, pa neka lepo dopuste DA TI SAM BUDEŠ GOSPODAR SVOJIH!!! Nema odustajanja kada odlučiš, zašto da patiš i trpiš zbog drugih, neeeeeeee i tačka! Gvozdena pesnica radi, mora, ako odustaješ iznova stalno nikad se nećeš ni pomaći sa mrtve tačke, uvek ćeš biti taj što odustaje, zbog drugih. A gde si u celoj toj priči ti, tvoje želje, tvoja osećanja, dakle REVOLUCIJA JE POČELA! kratko i jasno, nekad kada si u nešto siguran, moraš pravo napred, bez okretanja, neka te vetar bije u leđa, i tera napred, i samo neka se čuje tiho SREĆAN PUT!

Svako ljudsko biće je lako povrediti... Ako se dovoljno približiš osobi, sa takvom namerom i na kraju joj razbiješ sve snove u parčiće, šta misliš šta si tada- pobednik? Neee, pre bednik, neko ko ne ceni dušu i njen tihi vapaj za pomoć. Mi ljudi smo, svako na svoj način, lomjivi poput stakla, ali treba naći način, a svi smo ranjivi na različiti način. Kada udariš pesnicom u staklo, razbiješ ga, da, ali povrediš i sebe... Isto tako, kada udariš na čoveka, nevinog, koji ti nije ništa skrivio, nekog ko ti otvori srce i dušu, kada ga tako jako udariš, pronađeš gde ga najviše boli i tu ranu otvoriš i produbljuješ, povređuješ ga, namerno, svesno, ne budi siguran da ti se neće vratiti ta ista bol, ta ista prljava igra, kad tad, u raznim oblicima, na razne načine. Učinićeš, svojom pakošću, da se zatvori jedno srce, da se smrzne, da jedna duša koja ti se potpuno otvorila, pobegne u tamu i mrak...eee ako to uspeš onda si najveći gubitnik, neko ko konstantno prodaje dušu za greh i uživa u tome, neko ko lomi jedan san, jednu nadu, neko ko iza sebe ostavlja pustoš. Gledaćeš sebe s divljenjem, slavićeš, misleći da to niko ne primećuje ali, uvek ima jedno ali...tamo gore postoje jedne oči koje vide sve, i gomila se suza u njima skuplja kada vide kakvi smo mi ljudi, koliko često zli, koliko prazni, koliko prljavi. Jedne su nas oči stvorile, žrtvovale se zbog nas i nikad, bez ozira na sve nisu se pokajale...

Isplati li se biti iskren?!...je li ovo realno više bre, pa makar me i skupo to koštalo, uvek ću govoriti istinu, ko to poštuje, svaka čast, ko ne ne mogu ga naterati na to. Znam da je govoriti istinu mač sa dve oštrice, i da treba birati kome šta reći... a opet, ne biram, smatram da čoveka ispoštuješ, kada mu kažeš istinu, kakva god bila. Imam tu obavezu da govorim samo istinu, laž nikad neću usvojiti..laž je i kad prećutiš istinu nekome... E pa neću, pa neka me skupo košta, neka i plačem, neka boli, ako je istina pogrešna...onda problem nije u meni, nego u svetu gde vlada paradoks reči i dela. Verujem sebi, i prokletstvo, ali verujem i ljudima, onim posebnim ljudima u svom životu i ne brinem, veruju i meni, ti posebni...neki će verovati...a neće samo oni koji me ne upoznaju i poznaju već. Veruj, govori istinu i ne boj se... I kada te svi osuđuju, nije važno, važno je da si mirne savesti, čistog obraza i važno je da veruješ sebi i u sebe... Ljudi će osuđivati, sticati nesrećnim okolnostima, ili možda srećnim, pogrešne utiske o tebi... Nije važno, ipak svi smo mi samo ljudi... Da bi bili u miru sa sobom treba da dostignemo visok nivo duhovne prosvećenosti. Boli me samo jedna jedina neverica...jedna jedina...imaću priliku da je oteram, kada dozvoli daljina i vreme, onda će sve biti u redu...valjda...najzad...

Kako je smešno kad neki ljudi lažu, i još misle da im to prolazi... Nekaaa polako, držimo to još tako, zanimljivo je...a onda odjednom boom. To što prelazimo preko tuđih laži, ne znači da ih nećemo raskrinkati...tolerancija mi je i previše visoka, đubre se nakuplja, ali sve ima G R A N I C U... I laž lepo ispliva na površinu na kraju svake priče. I onda, se kao sruši ceo tvoj svet, a u stvari to nije poraz, nego pobeda, pusti, da vidiš dokle to može da ide tako, a ne može doveka, nikad moglo...Ipak dobro procenjujem neke ljude, samo što oni toga nisu uopšte svesni... I u tome i jeste sva čar.

Mileva V. Jokanović