Samoća ne boli, a usamljenost ubija

Kako je lepo nekad biti sam sa sobom. Ukrasti par sati samo za sebe ponekad je pravi luksuz. Da, baš je teško ugrabiti trenutke da si sam sa svojim mislima, kada možeš da radiš šta hoćeš. Samoća nam je tako nekad potrebna, da nismo ni svesni koliko nam znači.

Stalno u nekoj gužvi i u nekom haosu, čovek prosto poželi da nestane. Da sve oko njega ućuti, na par sati sve da prestane. Da uhvati dah za sledeću rundu, jer život je jedna neprestana borba. A samoća je stvar potrebe, stvar izbora. Ne boli ona ništa, štaviše prija. Pomaže da napuniš baterije koje ti se istroše preko dana, tokom nedelja i godina. Nju biraš sam, ona je neki vid bekstva od ljudi i svega što ti smeta.

Usamljenost je teška, preteška. To je bolest tela i duše. A, znate li šta je najglasnije na svetu? Tišina koja vrišti. E, ona je najteža i najstrašnija. A kada si usamljen, ona u tebi ujeda. To je ponor iz kog nije lako izdići se. I ne moraš biti sam da bi bio usamljen. Ne, baš naprotiv, u mnogim vezama ljudi su usamljeni. Otuđeni jedni od drugih, a osuđeni jedni na druge.

Takvi ljudi su jako tužni ljudi. A njih viđate svaki dan: to su oni koji prođu pored vas kao senke. Bez osmeha na licu. Tišina u njima ne da boli, tišina u njima ubija. Proklet je život usamljenih duša.

Marina Sabo