Šarmantni gad i ostali antijunaci

Dobro, jasno mi je da je koncept negativnih junaka stara stvar u književnosti, ali mislim da su im tek film i televizija dali zamah.

Danas ljude uglavnom mrzi da maštaju, nego bi odmah sve na gotovo: i momačke stanove, i operacione sale, detektivske agencije, obale mora, snegove Kilimandžara, klupe u parku, i plave ili zelene oči, četvrtaste brade, poneki ožiljak (trofej iz borbe), ili neku šarmantnu nesavršenost. Slike se utiskuju u naše mrežnjače i koru velikog mozga brže, jasnije i dublje od pročitanog teksta, i tako po moždanim režnjevima trčkaraju kojekakvi tipusi i skaču nam po neuronima, skrećući pažnju na sebe.

Nekako mi se čini da se oni dobri, topli i plemeniti povlače pod navalom živopisnih antijunaka. Vazda je bilo impresivnije ponašati se kao gad, jer je, da parafraziram Tolstoja, moguće biti gad na bezbroj načina. Dobrota je beznadežno predvidiva.

Eto recimo, taj doktor Haus. Kakvu pomamu je izazvao svojim ubedljivim američkim akcentom i grimasom! A kroz seriju je servirana, naime, ideja da, ako ste dovoljno talentovani i inteligentni i bavite se dovoljno prestižnom profesijom, može vam se da budete đubre jedno nevaspitano, i to se ima smatrati delom vašeg neporecivog šarma. Da stvar bude još bolje zakuvana, doktor je i zavisnik od rumenih analgetsko-sedativnih bobica i dijabolično hrom. Da je nešto iz našeg kulturnog kruga, prevarilo bi me da kažem da je otelovljenje kakvog htonskog kulta.

Jesu li mu do kraja serijala nakalemili i dijagnozu Aspergerovog sindroma, ne mogu da se setim. Radnja se svakako razvodnila nepotrebnim insistiranjem na seksualnoj tenziji između Hausa i šefice, svesne njegove neodoljivosti, i psihologiziranjem sa najboljim prijateljem, neverovatno trpeljivim i duševnim bićem. I jedno i drugo su, avaj, ostali samo sporedni likovi, ni upola interesantni kao doktor Haus sam.

Talenat u bivanju skotom može iskazati samo ako imate dovoljno dobre i sklone vam ljude oko sebe. Ne bi Haus bio to što je, u društvu nekog sebi sličnog. Pa ipak, gledaocima željnim identifikacije ostala je, verujem, ova impresija: đubrad su đavolski impresivni likovi. Mislim da njegovo poznavanje medicine pada u drugi plan u odnosu na karakter (uostalom, imao je i one bele-mantile-pomoćnike koji su isto bili sjajni stručnjaci, i isto bi im padao na pamet lupus i Ho Ši Minov, ili čiji već sindrom). Štaviše, imam utisak da je tu docrtana i uzročno posledična veza: moraš biti neotesan da bi bio dobar lekar, i može biti, posmatrati pacijenta kao krajputaš.

Do đavola i s njim! Nije ni blizu, recimo, živopisne Volandove svite, ili Ostapa Bendera. Prosto je bez emocija i nevaspitan – to je, uostalom, na Zapadu poželjno.

Posle se pojavio i onaj “Breaking Bad“, koji nisam, iskreno, uopšte ni gledala. Glavni junak, srednjoškolski profa hemije, oboleo od kancera, odlučuje da postane proizvođač i diler superdroge, kako bi obezbedio porodicu, pre no što ode Bogu na istinu. Koristiti svoje znanje za kuvanje đavolje čorbe i brzo bogaćenje? Veličanstveno! Uništavati tuđe živote psihoaktivnim supstancama? Čudesno! Čovečanstvo je ionako poplavljeni javni WC, kome je potrebno temeljno čišćenje.

Pa onda Lignjoslav, Sunđer Bobov nadrndani kompanjon. Preteča one mačke, tiganjem po nosu opaljene, iz milošte nazvane “Grumpy“. I jedno i drugo dušu dali za javne izlive mizantropije. Mačka, jasno, na tome ima da zahvali samo prirodom datom mrzovoljnom izrazu lica, uz koje će armija čovekomrzaca naoružanih Internetom već dopisati potreban tekst, upotrebljiv za svaku priliku.

Ne branim, razumem. Svi mi imamo napade otrovnog odijuma prema čovečanstvu i želju da se preselimo na neku blagorodniju planetu.

Stvar je u tome što, bar za sad, u poznatom delu svemira, takve planete nema. Ako ćemo ovu na kojoj smo sada pretvoriti u poprište borbi ega i kurčenja antijunaka, naderali smo skroz.

Nije sve u inteligenciji, znanju, kreativnosti, hrabrosti, drskosti, samosvojnosti, nezavisnosti. Ima nečeg i u dobroti, toplini, saosećanju, ljubaznosti, solidarnosti, saradnji, prijateljstvu, ljubavi i nežnoj brizi. Ma koliko dosadna dobrota bila, zahvaljujući njoj preživljavamo; zahvaljujući njoj i destruktivci kojima nedostaju socijalne veštine mogu postati šarmantni antijunaci.

Iva Radović