Seci uši...

Tetovaže, pirsinzi, rasecanje usne ili ušne školjke, nizanje nebrojenih metalnih ogrlica, dok se sedam vratnih pršljenova ne učine neupotrebljivim, deformacije lobanje, lomljenje nožnih prstiju, kliterektomija – nisu to samo bizarnosti malo istraživanih plemena i nerazumljivih kultura.

Nema nikakve razlike između “primitivnih“ i civilizovanovih naroda, kad je logički aparat, način sagledavanja i uređivanja sveta u pitanju. Mnoge prakse koje nam se čine davno prevaziđenim, varvarskim, zapravo su sasvim slične postupcima koje i sami primenjujemo.

Ako vam se utezanje stopala malim Kineskinjama (danas, srećom, napušteno) dok se prsti ne deformišu tako da potpuno poremete statiku tela, čini brutalnim, šta biste rekli za najnoviji trend operisanja stopala da bi se lakše mogla uglaviti u preskupe dizajnerske cipele? To se, izgleda, postiže odstranjivanjem malog prsta ili liposukcijom nožnog palca.

I uske cipele sa visokom potpeticom nose se zato da bi žena (prinuđena da pravi sitne korake i njiše kukovima kako bi održala ravnotežu) izgledala privlačno i hodala zavodljivo. Sa žene same, asocijacija na seks se prenosi na predmet, par cipela, pa one postaju fetiš, želja, opsesija, i na njima se basnoslovno zarađuje. Valjda je jedina razlika u odnosu na starinske neobične lepotne ideale – što od ženske frustriranosti, u pokušaju da im odgovori, kaplje ogroman novac. Modna industrija, kozmetička industrija, estetska hirurgija – sve one žive i cvetaju grotesknim mesožderskim cvetovima, hraneći se našom nesigurnošću i sumnjom u sebe. Ove ale moraju da nas ubede da smo ružne, debele, matore, da su nam grudi i zadnjice premale, da su nam strukovi preširoki, da imamo previše rebara, previše mesa između butina, da je našim analnim otvorima potrebno beljenje, a vaginama preoblikovanje i zatezanje, da su nam usne pretanke, da imamo jedan nanometar hrskavice na nosu više no što je lepo, da su nam jagodice niske, brade teške, da imamo premalo malja na glavi, a previše na drugim mestima.

Da bi mašinerija koja se hrani našim mesom i našim samopouzdanjem neometano prela zlatnu žicu – mi moramo da postanemo vešalice za brendirane haljine, kalupi za nenosive cipele, žene-trofeji sa gumenim, neuništivim zadnjicama i genitalijama porno kraljica.

Zato ne možemo da budemo ljudska bića koja predmete kroje prema svojim potrebama; mi se moramo prilagođavati idealima koji su za nas smišljeni, odećom koju je neko proglasio trendom i koja se mora nositi, statusnim simbolima koji su nam teško dostupni, viralnim događajima i “must have“ stvarima. Uklopi se ili umri, istranžiraj se da se bolje upasuješ u sreću. Radi, guraj, grči se za gomilu trica koje ti nisu potrebne, da bi izgledala kao neko drugi, da bi ti aplaudirali praznoglavci, da bi bila privlačna naduvanim pajacima sa čijim egom ćeš spavati; da bi živela život koji nije tvoj, kojem ne pripadaš i u kojem ne uživaš, i u kojem ti je udobno koliko i u cipelama koje žderu tvoje prste.

Odela, cipele i krabulje koje nosimo ne čine nas ljudima, čine nas budalama.

Hajde da hodamo bosi.

Iva Radović