Slepe cepanice na putu oko Sunca

O tome se retko kad razmišlja pre nego što postane kasno, ali je vrlo bitno paziti na to koga puštate u svoje živote. Jer, ko god jednom uđe, ostaje zauvek, a neki znaju da budu mnogo teži za podnošenje u misaonoj nego u telesnoj, odnosno fizičkoj varijanti. U stvari, malo je ljudi koji sebe doživljavaju kao nešto posebno, a svoje telo kao svojevrsno svetilište koje ima svoje simbole i svoje kanone. U ta svetilišta trebalo bi da bude dozvoljen pristup samo povlašćenima, srodnim dušama i onima koji mogu da ih oplemene ili bar pokažu minimum poštovanja za postojeću ikonografiju. Sve ostalo je balast koji svetkovinu zvanu život može da učini komplikovanom, a ponekad i nepdnošljivom.

Drugi, pak, nose ta svoja slučajem stečena telesa kao otvorene kontejnere u kojima se godinama sakuplja sve ono što se kao emotivni otpad izlučuje iz pojavnosti drugih primeraka. Prema tome, moglo bi se reći da postoje ljudi-amfibije, svesni samih sebe i svog značaja, koji zakopčani u svoje oklope nezadrživo gaze ka svom cilju, da se ostvare kao hitac prirode uperen ka natčoveku. Ali, postoje i oni, namenjeni valjda da sakupljaju i eventualno recikliraju sve ono što druge čini negacijom pomenute ideje. I tako čitav život postaje svojevrsna avantura u oblikovanju samoga sebe ili prepuštanju tom besciljnom plutanju u  sadržini kible koja se životom zove.

I kao u svakoj bajci i u ovoj su zla znalački raspoređena duž puta da nas namame da skrenemo na stranputicu  ili da nas ojačaju i učvrste u nameri da istrajemo. Jer, priroda je učinila tako da se ne retko iza primamljive, lepršave i na prvi pogled za podnošenje lake osobe, zapravo skriva teško ludilo. A ambalaža, koliko god glamurozna bila, poznato je to, nikada ne može da nadomesti prazninu koju ostavlja nedostatak duha. I nema tog plavog ili crnog oka, te kikice, dreda ili šiške, nema te šminke i pretvaranja, te mimikrije iza koje se u jednom trenutku neće ukazati prava priroda onoga što ste mislili da volite i da je vaše.

Ipak, dogoditi se nekome i dozvoliti da se taj neko dogodi tebi, možda je jedna od najvećih fascinacija koja u životu može da nas zadesi. A to podrazumeva da tog nekog prihvatiš, da ga pustiš u svoj svet u tom svom neprekidnom kruženju oko Sunca, kojeg većina nije ni svesna, a koje je izgleda osnovna svrha našeg bitisanja ovde. Dakle, to podrazumeva da poradiš na sebi, da promeniš neke svoje navike i prihvatiš ga skoro kao svoje drugo ja. To ponekad znači dati tom nekom i apsolutnu moć nad sobom i podrediti se njegovoj volji i potrebama, odreći se sebe zarad njega. I to je ono što kasnije dovodi do  opsesivne potrebe za njim, kada se dogodi da taj neko jednostavno nestane iz našeg života. A to se uglavnom tako događa. I nije to prevara. To je jednostavno potraga za tim drugim ja, za svojim pravim parom koji, verovatno negde postoji, a svi prethodni su samo pokušaji, opipavanja i testiranja. Etape u dostizanju cilja do kojeg mnogi nikada ne stignu jer se pokaže da su pravi ljudi, ipak, i suviše retka pojava, ako ih uopšte ima.

Nove tehnologije, pored ostalog, nametnule su nam i to da u svoje domove i živote, i ne sluteći, puštamo kreature s kojima u takozvanom realnom životu nikada ne bismo kontaktirali. Njihova suština, zapravo, i svodi se na to da nas odvuku od nas samih, čak i od onog minijaturnog dela ljudskosti koji smo uspeli nekako da sačuvamo u sebi, kao pelcer, ako smo uspeli. I tako imamo sve te moralne nakaze, umobolnike, opsenare, gmazove, ljige, hohštaplere i ostali ljudski talog koji defiluje pred našim očima u našim stanovima zauzimajući značajno mesto u našoj svesti. Tako svi polako postajemo ono što se od nas i očekuje, poslušna, otupela rulja medijuma na kojima se obavlja monstruozni opit lišavanja onoga što bi čoveka i trebalo da čini onim što jeste. Tako postajemo nesvesni te veličanstvenosti bitka, sopstvenog bića kao savršenstva i tog neprimetnog, a neprekidnog putovanja oko Sunca koje već samo po sebi fascinira kao saznanje.

Na žalost, sudeći po svemu, u novom dobu u kojem bi taj dvonogi humanoid trebalo da je dostigao najviši nivo u svom očovečenju, ljude je, ipak, najbolje izbegavati osim u onoj meri u kojoj je to neophodno, tim više ukoliko ste manje spremni na borbu. A život je, na žalost ili na sreću, samo borba, neprekidna borba za sopstvenu egzistenciju i uspeh među sličnima. Borba u kojoj se sredstva ne biraju, a obmana koristi kao dokazano najdelotvornije oružje. Tako je oduvek bilo, tako je i sada, samo što smo sada i te kako toga svesni. I zato je valjda vreme da se kaže : dosta je bilo obmane! Jer za normalan život među sebi sličnima dovoljno je vrlo malo, otvoriti um i otvoriti oči. To svako može ako hoće. A i sramota je, brate, biti slepa cepanica u tom, kako rekoh, večičanstvenom putovanju oko Sunca.

Ivan Rajović