Sređivanje tavana

Nije lepo zaboraviti nekog. Nikada. Bilo koga, pogotovo nekog do koga ti je stalo i na koga stalno misliš, sanjaš. Ne želiš, ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da nje više nema. Da joj više nije stalo do tebe i da možeš samo da maštaš. A san i java se nikada ne mešaju. Svet na to tvrdoglavo neće da pristane. Sama pomisao na nju ti izaziva grčeve u stomaku i teskoban osećaj u grudima. Obuzima te mračno raspoloženje i nemaš kuda ni da pogledaš ni da pobegneš.

Ali ako moraš, a nemaš drugog izbora, i ako si prinuđen na zaborav, toplo preporučujem u ovim hladnim jesenjim danima sređivanje tavana. Tvoj je, ne smetaš nikome. Dovoljno je sporedan i beznačajan da, i tako mračan i neraspoložen, ne možeš ništa da pokvariš. Pomeranje i lagano prebiranje po davno odloženim, isluženim i nepotrebnim predmetima, te uspomenama koje oni još vuku, iako odbačenim, daleko od očiju, zaboravljenim.

Tamo, na tavanu, u polumraku oduvek ima svega i svačega. Sve je to samo tvoje, tvojih bližnjih i dragih. Polako se utapaš u taj polumrak i nisi više ono što si bio: mračan. I to je nešto. Zenice postaju šire, oči se polako navikavaju na polumrak palakše razaznaješ predmete. Dodiruješ ih posle toliko minulih godina i sećanja. Davne uspomene same naviru. Znaš da je to što radiš uzalud, ali nadaš se da ćeš pronaći nešto za šta ćeš moći da se uhvatiš, da se bar malo za to vežeš. Nešto što će te nagnati da razmišljaš, potisnuti sećanje i pomoći da se otrgneš od onoga ko ti je zaposeo misli.

Barem malo da odagnaš te crne misli, da ih skrajneš, pomeriš iz centra i budeš srećniji, jer ćeš u stomaku osetiti toplinu (neće više biti onako stegnut i čvrst kao stena) što te predmete nisi bacio, iako ti ni za šta nisu potrebni. Kao što sam ja sada našao ovu priču koju sam zapisao ko zna kad. Možda kako bih nekog zaboravio. Priču koja je za mene sentimentalna, patetična i već dugo, dugo oklevam da je ponudim nekom na čitanje.

Nikada nećeš srediti tavan. Nemoj mnogo da se trudiš! Znaš to i sam – nikome to nije pošlo za rukom. Ipak nemoj da gubiš nadu i da odustaneš. Budi uporan, tavan je samo tvoj, možda nađeš nešto. Možda smetneš s uma onog zbog kog si se, tako mračan, popeo u taj stari svet i počeo da ga uređuješ.

Zoran Plećević