Šta češ biti kad porasteš?

„Šta ćeš biti kad porasteš?“ – omiljeno pitanje odraslih, upućeno deci uzrasta od 4 do 7 godina.

Najčešći odgovori: učiteljica, doktor, kasirka, muzičar, manekenka, glumica, policajac.

Nikad nisam čula da dete u ovom uzrastu odgovori: mama, ili tata. Ili supruga. Ili suprug.

Takve želje nastaju kasnije, kada više i nisi siguran da li je želja, ili ono što se od tebe očekuje pod okriljem apstraktnog pojma “normalno“. Normalno je da se ubračiš. Normalno je da imaš decu. Normalno je da nisi normalan, ako ti to nije normalno.

Nije normalno!

Normalno bi bilo da ti niko ne ukazuje šta je “normalno“. Onda bi možda imao priliku da sam poželiš ili ne poželiš, da na osnovu sopstvenog mentalnog i emocionalnog sklopa skontaš da li ćeš, il' nećeš da rađaš. Da li ćeš, il' nećeš da budeš glava ili vrat porodice. Da li si, ili nisi suštinski stvoren za to.

Ali, neee! Važno je držati se nepisanih pravila! Da su potpuno ispravna, već bi ih neko uvrstio u zakone!

Kao majka, kažem da nema ničeg lepšeg nego biti majka. Al' to je moj, i samo moj stav. Čak nisam sigurna ni da je ispravan. Deca donose privid da smo ispunili svrhu života, što uopšte nije tačno. Ona su život, koliko su i obaveza. Kad dobiješ decu, više nije bitno šta ti želiš, već šta njima treba.

Sasvim je logično da nisu svi ljudi pravljeni na taj kalup, ali ih društveni kalupi teraju da budu roditelji.

Nesrećni roditelji nesrećne dece.

Kao supruga, kažem da je življenje pored kompatabilne osobe važno i lepo. Al' nikad lako. Brak po sebi nije lak. Pogotovo u eri  individualizacije. Uvek se negde moraš odreći prvog lica jednine, da bi napravio mesta za prvo lice množine.

Sasvim je ispravno da ima ljudi koji to ne umeju. Ili neće. Osim što im vazda neki moralista traži samoobjašnjenje.

Imam predlog: GLEDAJ SVOJA POSLA!

Ko si ti, care, da namećeš vrednosti svoje babe vaskolikom svetu? Je l' tebi neko branio da živiš kako živiš? Nije. Jesi li tako zadovoljan? Uzmimo da jesi. I da nisi, čim soliš pamet drugima, ne bi priznao, pa da te obećaju ljudožderima za čorbu! Ako, recimo, jesi, odakle ti vreme i potreba da savetuješ bilo koga drugog, na osnovu svog slučaja? Neka je najbolji na svetu, tvoj slučaj je samo tvoj. Možda bi tvoja koža svakom drugom bila preuska, preširoka, pretanka, predebela.

Možda bi porodica, kao Sveta ćelija Svetih moralista imala više smisla, a manje raspada, kada bi svako dete postalo ono što je prvo poželelo: učiteljica, doktor, kasirka, muzičar, manekenka, glumica, policajac.

Pa tek onda supruga, suprug, mama ili tata.

Jelena Milenković Mladenović