Šta ima iza granice?

Ja to želim, mogu, moram... Ne, ne moraš... Da, MORAM!
Postoji li granica do koje sežu ljudske mogućnosti? Da li je postavljamo sami, ili zavisi od situacije u kojoj se zadesimo?  

Korak, dva, pet... Ne mogu više!

Još samo jedan...da, mogu...moram...evo,  još jedan! Možda mogu i dalje...dva, pet...

Adrenalin proradi – telo dobije neobjašnjivu energiju i poleti  ka još neotkrivenim  delovima svesti - tamo gde su granice nepoznate za trenutno poimanje sopstvenih mogućnosti. Svaki novi korak pojačava strast za nastavkom kretanja... Izazov priziva, želja se pojačava. Koraci se ređaju, kidajući trenutno određene granice i guraju je napred. Moram dalje...

Osvrćem se i vidim za sobom ostatke koraka na pregaženoj stazi i osvojene vrhove koji  su me do nedavno posmatrali, šaljući preteću poruku da su nedodirljivi. Osećaj zadovoljstva, nalet nove energije – hoću još...moram dalje...

Odjednom - grč mišića, slabost, nemoć koju do sada nisam osetila. Gubim kontrolu nad sopstvenim telom. Osećaj straha preplavljuje. Trnci, nalik na perlice, nižu se i kotrljaju čitavim telom.

Panično nastavljam da koračam. Brojim korake – dvadeset pet...pauza... Možda još jedan korak više – dvadeset sedam...pauza... Odlično, idem dalje! Ne smem stati! Strah od blokade sopstvene energije ubrzava mi  kretanje.

Još  malo – granica je tu negde, veoma blizu.

Disanje se ubrzava. Halapljivo trpam u sebe kiseonik koji, iako ga oko mene ima u izobilju, trenutno predstavlja deficit u mojim plućima.

Vetar pokušava da me dekoncentriše – za trenutak uspeva. Koračam dalje. Šumovi se pojačavaju i neutrališu zvukove otežanog disanja. Prepuštam im se - hvatam ritam koji mi nameću.

Više ne brojim korake - prija mi taj harmoničan zvuk.

Zemlja postaje mekša, ubrzavam ritam kretanja... Još samo malo!

Evo ga, tu je! Uzbuđenje raste...! Napokon - dotakla sam je, pokidala...

A, šta se nalazi iza te granice?

Tatjana Manojlović