Šta je to u vašim venama?

Tužno je kada vidimo šta se dešava poslednjih decenija na planeti Zemlji. Toliko zlo vlada da često čoveku dođe da se zapita: „Šta je to u venama čovečanstva?“ Izgleda, neka teška, opora droga je u pitanju. Droga oholosti, podlosti i mržnje. Sve je zatrovano, vene čovečanstva su zakrčene najtežim opijatima. Ubija se na svakom koraku, laže, obmanjuje, psuje i pljuje. Da nema one druge strane, sada već relativne dobrote i čovekoljublja, sve bi davno otišlo dovraga.

Ni morfijum nije jak koliko razorno dejstvo na čovekove umne, duševne i srčane ćelije i vijuge ima pošast zvana zlo. Ono je toliko i u takvim strašnim razmerama i oblicima prisutno u svetu, da je teško, gotovo nemoguće, naći čista i divna zrnca peska u crnoj močvari. Usudiću se konstatovati da je ono u čemu ova droga nalazi svoju osnovnu klicu, zapravo dosada. Dakle, dosada je seme iz kojeg niče zlo. Ova mala semenka unosi u čovečanstvo takav nemir i netrpeljivost, da jednostavno na drugom fonu izaziva takve katastrofe nasolarnom planu, da nam se sve teže boriti protiv njih.

Čini se da ni u vremena vladavine najsurovijih ljudi nisu bile ovakve krvave posledice. I pritom ne mislim samo na krv u bukvalnom (brutalnom) smislu te reči, nego na onu nevidljivu, a mnogo značajniju – krv duše. Da, dragi moji, krv duše se teško leči. Ona nastaje intravenozno, a nestaje skoro nikako. Ona dolazi kroz vene uma i misli, spušta se u dušu, dok konačno ne zatruje čovekovo srce i ne napravi groblje u njemu. Takvom srcu jedino što još preostaje jeste da što više ljudi za sobom povuče u grobnicu. I eto lanca zla kojem nema kraja. A verujte, sve polazi od one malene, skoro neprimetne vene – arterije dosade.

Kada se čovek ne bavi sobom, ljudima oko sebe i svim onim što uz to ide, on se neminovno ili počinje baviti svim i svima ostalim, ili se ne bavi ničim. Kada se čovek ne bavi ničim, on mnogo razmišlja, a iz mnogo razmišljanja, ili, ako hoćete, mnogobrižja, polako ali sigurno se rađaju prvo podmukle zle misli, a potom i takve reči i dela koja iz njih proizilaze. Dolazi se do nasilja, a gde je nasilje prisutno, tu je, zna se, đavo već odneo šalu. Krivac dosade je nepružanje otpora svojoj lenoj i paloj ljudskoj prirodi. Onog momenta kada si se prepustio, ti si se raspustio, a za sobom u provaliju povukao još mnogo ljudi. Kao rezultat imamo mnoštvo ohladnelih, otupelih, oglupelih i zmijskim otrovom i drogom zauzetih srca.

Nada poslednja umire, kako kažu. Ništa onda; ostajemo se nadati u ono bolje sutra, bolje prekosutra, bolje dogodine. Ali ne možemo se nadati ako u sebi barem ne pokušamo aktivirati vrline. Težak je to, mukotrpan, a mnogi bi rekli i uzaludan posao. Pa da, jeste, podrazumeva se, jeste onom koji je već do grla zadojen užasom svog vlastitog bića i koji se više ne može iščeprkati iz blata. No, hajde da manjina onih koji su nešto od čovečnosti sačuvali, i dalje čuvaju, neguju i dejstvuju tako. Hajde da se održi i ona klica dobra, zarovljena ispod grobnica zla – ispod srca nečovečnih. Hajde da se izvuče i obnovi u srcima, da zablista i ljubavlju osvetljuje i naše buduće naraštaje, pa da se imaju čime i pohvaljivati, a ne samo podvaljivati. A zlo neka ostane tamo gde mu je i mesto – na dnu.

Slađana Golijanin