Šta unosiš u organizam,to si

Svedoci smo vremena u kojem važi ona: „Samo nek se krka, samo nek se trpa...“.  I trpa se u stomake, Boga mi, dobro se trpa. Stomakougađanje je postalo toliko evidentno da prerasta u stomakogađenje. Gadljivost želuca koja dolazi od prenatrpanosti ićem i pićem, ipak mnoge ne zaustavlja u „lepoti poroka“, pa oni jedu i piju dok doslovno ne puknu. A pući moraju jer su prenaduvani, pa malo više liče na balone, nego na ljude. A kad se balon previše naduva, on pukne. Eh sad, moguće je da su ljudi pukli na živcima, pa kao od nervoze jedu prekomerno. Kako god, organizam ne može baš sve da podnese.

Srećom, organizam ima i određene „ventile“, pa ne dozvoljava gamadi od ljudi, koji ga svesno uništavaju i razvaljuju, da do kraja ostvare svoj plan. Ti ventili su prdeži, povraćanja, velika i mala nužda i sl. Oh da, da, vidite samo kako je čovek jedno gadno biće! Po ovome se on ne razlikuje od životinja, ali bi se od njih trebao razlikovati barem po kvalitetnijem izboru onoga što će unositi u svoj organizam. Da malo na taj način smanji eventualne neugodnosti i sebi i svojoj okolini.

Pretilost nam je današnjica. Ulicama se kreću ljudi koji ne hodaju, nego se kotrljaju i klate, jer zbog debljine i otežanja nogu ne mogu uhvatiti ritam koraka. Preznojavaju se, hukću, teško dišu... Kako im pomoći? Ne znam. Možda napraviti im kakvu trospratnu visokokaloričnu podobro kremastu tortu, obrnuti kakvo pozamašno jagnje na ražnju, ispeći dobro pomašćenu i zamašćenu pitu, da im ne zafali. Al' takvima nikad nije dosta. Takvima uvek zafali. Pitam se da li im ipak nešto fali u glavi? Unošenjem ogromne količine hrane i pića u organizam obično se nadomeštava neki njegov nedostatak; može biti i emotivne prirode. Ali, zaboga, dosta! Na Zemaljskoj kugli nema toliko hrane koja bi mogla pomoći gušenju problema. Previše hrane može samo stvoriti još jedan problem u nizu.

Postoji i ona druga krajnost. To su ljudi koji skoro ništa ne jedu (čitaj: jedu veoma malo). Oni malo više jedu vlastite živce nego hranu, pa im ona po default-u postane suvišna. To su izrazito tanki ljudi, tačno onoliko koliko su im tanki i živci. Njihova deviza je: Što bih jeo, ionako ću umreti? Daj samo da preživim, pa šta Bog da. Mnogi su u takvoj finansijskoj situaciji da nemaju šta da jedu. Oni umiru svakako brzo. Od gladi ili žeđi. Ili sebi oduzimaju život. U najboljem slučaju žive na infuzijama. Treća vrsta ovih mršavih su vernici, koji iz verskih razloga, postom i unošenjem probrane hrane, ne mogu da se udebljaju.

Ni jedno ni drugo nije zdravo, ali sredine, čini mi se, u današnjem dobu nema. Jedno je sigurno: Ono si što unosiš u organizam. Nije to samo tvoj izgled, to je ogledalo tvog unutrašnjeg stanja, navika, kretanja, celokupnog života. Konzumiranje hrane i pića uvek ide skupa sa stilom i ritmom života. Probajmo ne izgledati ni kao baloni, ni kao štiglići. Organizam će nam biti zahvalan.

Slađana Golijanin