Strepnja

Sigurno znate čuvenu pesmu „Strepnja“, Desanke Maksimović, u kojoj zaljubljena žena želi ono što verovatno niko zaljubljen ne želi, a to je da objekat njene ljubavi zadrži distancu. Zamislite ženu koja se kikoće bez naročitog razloga, ptičice pevaju lepše nego inače, trava je zelenija nego što jeste i svet joj se odjednom čini prekrasnim mestom, a istovremeno, želi da osoba kojom je povazdan okupirana, ostane „nema, nedostižna i daleka - jer je san o sreći, više nego sreća“. (Dučić)

Zašto bi iko želeo da ono o čemu sanja, ne bude i odsanjano, nego da ostane samo pusti sanak i „samo lepota, koliko je tajna, i samo istina, koliko je žudnja“?

Ako „izdaleka samo sve k'o zvezda sja“, kako to kaže pesnikinja, postoje li onda igde ostvarene ljubavi i jesu li nama najpoznatije ljubavi iz književnosti, zapravo one koje nikada nisu imale šansu da zažive? Uzmimo za primer Romea i Juliju ili Keti i Hitklifa i videćemo da je upitno šta bi se s njihovom ljubavlju desilo da se kojim slučajem i realizovala. Romeo i Julija, budući prokaženi i izopšteni iz društva kome su pripadali, verovatno bi živeli u besparici na koju nisu navikli. Julija bi na posletku proklinjala Romea, a Keti bi kad-tad shvatila da je Hitklif sadista, koga ne drži mesto i sa kojim je nemoguće mirno živeti. Imamo, doduše, i jedan poznat primer ostvarene ljubavi, a to je primer Ane i Vronskog. Poznato je i kako se to završilo.

Šta nam, dakle, najpoznatiji primeri iz literature govore? Kažu nam da je romantična ljubav dosegla svoj vrhunac onda kada je prekinuta smrću, a pre nego što je pojede gorka stvarnost (Tristan i Izolda, Marko Antonije i Kleopatra, Omer i Merima...).

„Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“, kaže pomalo i surovo pesnikinja, nagoveštavajući da bi stvarnost bila daleko od ideala kome težimo, divna samo dotle dok živi u mašti i ne izlazi iz njenih okvira. Onda kada iz te mašte izroni i pogleda u oči životnim iskušenjima u vidu prepreka oličenih u daljini ili nemaštini, braku druge strane, klasi ili čak polu - stvarnost, čini se, ne bi bila ni nalik onoj ljubavnoj sreći o kojoj se sanja.

Da li to onda znači da, svaki put kada osetimo one famozne leptiriće, treba da kažemo: „Ne, nemoj mi prići“, i u mukama sačekamo dok ljubavni insekti nekud ne odlepršaju? Ako se manemo literature, koja ljubavnicima definitivno ne uliva poverenje i pogledamo parove oko sebe, videćemo da u najvećem broju slučajeva ljubav zaista traje „dok se gu*ica ne ohladi“, kako su to umele da kažu naše bake.

Jedan od razloga zašto je tako, jeste taj što ljudi brkaju zaljubljenost i ljubav. Kada između dvoje ljude nestane onog što se često naziva „hemijom“, nestane i „ljubavi“. Ovo se najbolje vidi po tome što zaljubljeni u početku, po pravilu, uživaju u traženju sličnosti koje ih povezuju, međutim, kako dejstvo hemije prirodno jenjava, tako i oni počinju da traže razlike koje ih razdvajaju i koje, potom, postaju nepremostive. Zato nam i čuveni holivudski parovi preko svojih glasnogovornika poručuju da su se rastali „zbog nepomirljivih razlika“. Pitanje je kakve su to razlike, kada su toliko strašne da postanu nepomirljive i kako to da ih par nije primetio odmah, nego tek nakon nekoliko meseci ili godina zajedničkog života. Nema sumnje, neko je tu pomešao zaljubljenost i ljubav.

Kad smo već kod Holivuda, on nas dovodi do drugog razloga zbog kog ljudi požele da kažu: „Ne, nemoj mi prići“, i ta, slobodno se može reći, propaganda, kojoj smo izloženi decenijama, dobrim delom odgovorna je što većina ljudi danas ostaje sama, razočarana i nesrećna. Reč je o tome da je holivudska produkcija svojim sladunjavim i nerealnim predstavama o ljubavi, ubedila najveći deo čovečanstva da je ljubav nešto što mora da bude savršeno, a pod savršenim se podrazumeva odsustvo bilo kakvih problema, neslaganja i konflikata. Čim se oni pojave, to više nije ljubav, nego smaranje, kako bi to danas rekli mladi.

I šta bismo na kraju mogli da zaključimo? Da li je zaista sreća „lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“? Koliko god cenila pesnikinju, ne mogu se saglasiti s tim, jer bi to značilo da je strah ono što (ne) pokreće i uslovljava čovekovo ponašanje. Strah od gubitka, razočaranja, nezadovoljstva, neuspeha, još jednog promašaja...

Dučić u „Pesmi ženi“, koja nosi sličnu poruku kao i„Strepnja“, lepo kaže: „Sve što ljubimo, stvorili smo sami“. Kad je već tako, a zaista jeste, zašto onda ne bismo upotrebili obrnutu logiku i na taj način ostvarili svoj san.

Dragana Miljanić