Stvarno me nerviraju

Stvarno me nerviraju ljudi koji leže i blenu u ekran TV-a po ceo dan, koji gledaju sve što im se servira i gutaju svaki sadržaj bez zadrške i promišljenja, koji čekaju da im se nebo sruči na glavu, koji nemaju za koricu hleba, ne mogu da priušte ni jeftine sapune, ali zato smrde u GSP-u i uredno, na vreme, plaćaju račune.

Stvarno me nerviraju ljudi koji se žale da ih boli glava i da su pod stresom usled novih nameta, inflacije, devalvacije, zajebancija u džavnom aparatu, gde još niko ne uspeva da razmrsi konce, jer lopovluk na delu otvoreno vlada. Prvi trče da pošteno stanu, rame uz rame uz skupe reklame, lica što se keze na predizbornim plakatima i veruju da više neće biti rata. Veruju i tati kad kaže da će im se povećati penzija il’ plata i da će izbori do daljnjeg da čekaju i da se krčkaju na sasvim mlakom radijatoru, jer uzbune trenutno nema, pa ne mora da se greju. Glasačko telo se greje kad treba da se glasa, il’ da pokorno ćuti da ne kuje zavere i da se ne ljuti!

Stvarno me nerviraju kukanja zato što nema lekova i što doktori više čukaju u računare umesto da pregledaju pacijente, kada daju celu penziju na prepisane droge, verujući u savete farmaceutskih kompanija, jer se plaše Babaroge. Boje se da ih ne pojede mrak, rađe bi da ih svakodnevno sivilo preživa, da gledaju kako lokalni bog po svetskim metropolama laže, pregovara i uživa u propasti sopstvene otadžbine.

Stvarno me nerviraju svi koji nad sopstvenom sudbinom nariču, umesto da gandijevskim otporom sve namete derikožama odriču, neposlušni kao june da budu da se nikada ne pojave na sudu, da kazne komunalcima uredno ne plaćaju, u megamarkete na krađu da svarćaju pa otimaju ono što im je uzeto, jer se bore za oduzeto, da se pobune lepo protiv režima, da ih ne žulja sledeća zima, da lepo pljunu nametnutoj mreni u oku, da vežu i zauzdaju raspuštenu stoku.

Stvarno me nerviraju oni što psuju, busaju se u grud’ i srbuju, a dupe im žvaće gaće kad god nepovoljne kredite protraće, pa nemaju čime više da ih plate, nego mirno polaze na klanja i decu svoju ostavljaju bez imanja, ili bez novca za lečenja sve češćih maligniteta, jer dečji život je danas, nažalost, samo kolateralna šteta, ako ti ministarka nije ujna, strina il’ teta.

Ne znam gde se denuše one nek’dašnje kuke i motike, oni ustanci i junaci, ili nas istorija laže… Izgleda da smo oduvek bili tupavi prasci, samo su nam delili šarene laže… Ili smo svi toliko zastrašeni da su nam refleksi otupeli, čula zamrla, tela oguglala, pa nismo sposobni da se maknemo i one koje treba na kolac nataknemo.

Čudo jedno kakvi smo mazohisti, a kunemo se da smo mudri, intelektualni dekadenti i anarhisti!

Ana Radojčić