Suma sumarum

Sećam se, bila sam mala, bilo je jako moderno planirati 5 godina unapred. Kako u fabrikama, koje su tada još i radile, tako i u privatnom životu. Ti kao sedneš, isplaniraš svoj život za narednih pet godina, pa po tom obrascu funkcionišeš. Posle sedneš, pa udariš retrospektivu. Šta si od toga ostvario, a šta nisi, i zašto. Pa praviš novi plan. Meni to nikako nije bilo baš najjasnije. Stalno sam se pitala da li život može da bude baš toliko predvidiv, da bi se moglo planirati, posebno toliko unapred? Ima li situacija u životu na koje čovek ne može da utiče, ima li dešavanja koje mogu sve planove da nam poremete i odvedu život u nekom sasvim desetom pravcu? I, šta onda?

Kako se uhvatiti u koštac sa svime što ti život, okolnosti, drugi ljudi, donose, a ti si imao jasan plan? Zapravo, bilo je jednostavno. Bar su tako naši roditelji mislili: završiš osnovnu školu, pa usmereno obrazovanje po svojoj meri (obično po meri roditelja), upišeš fakultet po svojoj meri, i završiš ga u roku. U međuvremenu ne oponiraš autoritetima, ne talasaš previše. Zaposliš se u struci, po mogućnosti u državnoj firmi, nađeš dečka, malo se zabavljaš, ne ispravljaš krive drine, udaš se, rodiš dvoje dece (muško i žensko), digneš kredit, kupiš stan, i živiš do kraja života srećan i veseo. Dakle, mogao si komotno ceo život odmah da isplaniraš. I čvrsto se držiš toga. Oni koji nisu mislili da bi tako trebalo život da im izgleda, nisu baš bili vredni pomena. Ili su pominjani u nekim, pa recimo, ružnim kontekstima. Trebalo je zapravo biti prosek, ne izdvajati se ni na koji način.

Neko vreme sam se loše osećala što sam izneverila nečija očekivanja, što nisam želela da planiram ni tih čuvenih pet godina unapred, a posebno ne čitav život. Uvek sam verovala da je život da se živi. Da se imaju želje i snovi koji se menjaju uz put, niz put. Bez previše planiranja. Onda sam odlučila da se više ne osećam loše. Da jednostavno budem ja.

I sad, 48 godina kasnije, evo mene, evo vas.

Ne plašim se da se suočim sama sa sobom. Bilo je trenutaka kada sam onu osobu u ogledalu htela da išamaram, onako ljudski. Mnogo smo se družile, razgovarale, svađale se. Neko vreme čak nismo ni razgovarale. Izbegavala sam da je vidim i da je čujem. Dok se nisam vratila sebi i njoj. Onoj, koju mogu da gledam u oči sa zadovoljstvom i da je delim sa svetom, jer vredi. Jer vredim. I sad, pitam se, šta je ono što čoveka čini vrednim? Običnog, svakodnevnog čoveka? Planovi, realizacije, školovanja, brak, deca, posao u struci? Ili može čovek da se oseća ostvarenim i zadovoljnim bez svega toga? Koje su naše iskonske potrebe, želje lišene svih spoljašnjih uticaja? Jesmo li ostali svoji, posebni u svojoj individualnosti, dosledni sebi? Ili smo se pogubili u planovima, u nemogućnostima da ih ostvarimo, podlegli pritiscima okoline, koja obično zna šta je bolje za nas od nas samih? Koliko je teško ostati svoj? I, je li uopšte moguće u svetu u kojem živimo? Znam, postavljam mnoga pitanja. Preispitujem realnost. Slušam šta ljudi govore. Pratim kako izgovaraju reči. Previše pričaju. Malo kažu. Propitujem i sebe. Stalno.

Život mi je bio pun dramskih radnji, koje su imale tendenciju da postanu tragedija. Ne hodam sa glavom u dupetu. Svesna sam sveta oko sebe. Ne verujem u slatke laži. Verujem da je samo istina, bila ona kisela ili gorka – ukusna. Mogu da prihvatim istinu. Mnogo puta sam u životu izgubila. Mogla sam i sam život da izgubim. Svakome to može da se desi. Pa ipak, guram. Ne odustajem ni po koju cenu. Naučila sam da sloboda mnogo košta. Ali, nek' košta šta košta. Sve ću da platim.

Ne mislim da sam pametnija nego što jesam. Nekad čak mislim da sam glumpava. Ali učim. Svaki dan. Radoznala sam. Željna sam znanja. Ne pristajem na porciju vesti iz kontrolisanih medija. Ne dam da me zatupljuju.

Želim da ostavim svoj trag. Mali, ali ipak trag. Zato izlazim iz kuće i radim nešto konkretno. Udomim psa. Pružim dom mački koju je neko izbacio na sred puta. Podelim kiflu sa dekom koji nešto traži u kontejneru. Dam krv. Pišem, jer ne umem najbolje da govorim. Zapravo, ne volim previše da otvaram usta.

Bijem svoje bitke, na svoj način. Nekad glasno, uglavnom tiho, uporno.

I sad, posle 48 godina, šta bih sama sebi o sebi još mogla da kažem?

Mogla bih se strpati u onu korpu – tranzicioni gubitnik. Možda sam bila, ili jesam, još uvek nesnađena u cirkusu u kojem sam se našla?

Boli me nepravda. Tuđa muka. Moja muka. Kad imam posao, jurišam spremna na mrzovoljnog šefa, zlurade kolege. Imam 48 godina. Sina od 14. Četiri godine (m)bračnog staža. Ništa od nepokretnih, i ponešto od pokretnih stvari. E, imam lepe oči! Nos do neba. Dobro dupe. Neredovan seks. Malo li je? Ponekad me zakači neki virus, nisam imuna na grip, stomačne tegobe, PMS. Čitam, pišem, kuvam, perem. Ne peglam, ne šijem. Pušim, psujem na sva usta bezočnosti teške, pijem. Budim se nadrndana. Volim da ćutim. Zavisna sam od neta, nekih ljudi, i od ljubavi. Ne znam koliki mi je IQ. Ne manipulišem, izbegavam – i dalje – planiranje. Ne umišljam. Stojim čvrsto na zemlji, i mislim da sam normalna. Ali nisam sigurna.

 Aleksandra Kivela