U mojoj glavi

Pretvaram svoje snove i sebe u stvarnost. Noćas je mesec pao u moj krevet... Zvezde su došle sa njim i nežno se raspršile po meni. Htela sam da im postavim puno pitanja. Da mi daju neke odgovore o životu, o ljubavi, o ljudima... Zvezde su zaigrale a mesec ih samo gledao... One su tiho šaputale meni. “Zažmuri i osećaj. Nema odgovara... Samo osećaj u sebi, u svom srcu.” Mesec me dodirnuo svojim sjajem i razbistrio sve u mojoj glavi. Ponekad misli plaču od straha... Ponekad srce jako lupa, jer nemamo hrabrosti... Odgovore ne možemo traži oko sebe, oni su u nama. Čuti i osećati sebe, bez straha, bez bojazni. Skloniti misli ponekad u stranu i slušati svoje osećaje. Ljubav i život se ne mogu objasniti i niko nam ne može dati tačan odgovor. Ljubav nam objašnjava život. Život nas uči ljubavi. Ljudi su već druga priča... Ljudi su priča za sebe. Ljudi su loši đaci. Ljudi su enigma za mene.

Pretvaram svoje snove i sebe u stvarnost. Ja čekam i zovem jedno bezimeno ime. Verujem... Čekam onog ko ima hrabrost za “prvi korak” ka meni. Čekam onog ka kome ću ja načiniti ”prvi korak”. Mesec me čuva i pokriva svake noći. Zvezde su našle svoj drugi dom u mojoj glavi. One su tu, da teraju sve loše misli, da čiste i sklanjau nepotrebno. U mojoj glavi je nebo i sva vasiona... U mojoj glavi je ceo svet i svi okeani... U mojoj glavi su sve reke i brda... U mojoj glavi je svako zrno peska i svaki cvet... U mojoj glavi je sačuvana svaka reč i misao. Sve je u mojoj glavi... Svima i svemu ja pružam dom u sebi. Neki su samo prolaznici a neki zauvek ostaju u meni. Znam samo jedno, idem čista srca za svojim snom... Puštam one što ne žele da ga dele sa mnom. Namere uvek dobre i čiste, moja vera nikada nije loša. Hvala ti meseče što me pohodiš noću u pratnji svojih zvezda. 

Zorica Zoja Mladenović