Umetnost – žrtva i preporod

Ovih dana, na jednoj diskusiji, dobila sam opasku zbog lajka na pesmi Laze Kostića Santa Maria della Salute – „Stavljaš  lajk na pesme s religioznim motivima, a ateista si!“ Svašta! Da ateista sam... Ne – antiteista sam! Žestok sam protivnik religije i njenog uticaja na ljudsku civilizaciju generalno. Ali, nikada nisam osporavala umetničku vrednost dela sa religioznim motivima.

Religija, kao sociološki termin, društveni fenomen, nastao je na određenom stepenu ljudske svesti, kao nemogućnost adekvatne interpretacije realnosti. Dominirala je vekovima, i sasvim je logično da se ta dominacija projektovala i na umetnost. Kao institucija, crkva je oduvek imala potrebu za dominacijom, i u tu svrhu vešto je koristila alate manipulacije. Od širokoh narodnih masa stvarala je verne podanike i izvlačila materijalnu korist. Prepune riznice materijalnih bogatstava omogućile su joj maksimum političke, ekonomske i društvene moći. To je pogotovo bilo izraženo u srednjem veku, kada je crkva bila najdomimantnija institucija toga vremena. Osetila se u svim sferama tadašnjeg društva. Sveštenstvo je bilo na vrhu društvene lestvice. Svoj hedonizam upotpunjavali su angažovanjem poznatih umetnika – slikara, vajara, pesnika, koji su imali zadatak da kroz svoja umetnička ostvarenja prikažu religiozne motive opisane u verskim knjigama i stave ih u funkciju religije. To je objašnjenje zbog čega veliki broj umetničkih dela sadrže religiozne motive. U časovima dokolice, uživali su u pestništvu i muzici. Nije sporno da je izvestan broj sveštenstva bio iskren ljubitelj umetničkog stvaralaštva, ali je poenta bila storiti kod naroda divljenje prema estetskom uređenju objekata, koje je odavalo utisak veličanstvenosti i moći.

Razvojem nauke uticaj crkve i njenih dogmi je slabio, i religiozni motivi u umetničkim delima postali su sve ređi.

Period renesanse je period kada dolazi do korenitih promena u životu i stvaralaštvu čoveka.
Nosioci renesanse u umetnosti fokusirali su se na čoveka, bili su humanisti koji su umetnost usmerili na čoveka i prirodu, i na taj način stali nasuprot sholastici i crkvenim dogmama. Forsirajući nauku i racionalno mišljenje, potencirala je stvaralačku energiju i kreativnost. Umetnici insistiraju na sopstvenoj individualnosti prilikom ispoljavanja umetničkog doživljaja. I dalje vlada mišljenje o tome da je izvor inspiracije umetnika “nadahnut od Boga”, ali religiozni motivi umetničkih dela bivaju zamenjeni motivima iz prirode i realnog života. Predstavnici su Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Rafaelo Santi, Donatelo, Ticijan…
Kultura se oslobađa verske dominacije i poprima svetovni karakter. Narodni jezik postaje jezik knjige i škole. U knjiženosti  se neguju ep, satira, lirika, bografija. U lirici se javlja sonet, a u prozi novela. Najistaknutiji predstavnici ovog razdoblja u književnosti su Frančesko Petrarka, Dante Aligijeri, Đovani Bokačo, Viljem Šekspir, Fransoa Rable, Miguel Servantes.

Uzmimo, za primer, impresioniste – Mone, Rembrant, Renoar, Sisle, Dega, koji akcenat stavljaju na motive iz prirode. Impresionizam se pojavio kada je prihvaćeno Njitnovo otkriće spektra i njegov zaključak da je bela svetlost sastavljena od boja. Impresionistička slika je impresija – rezultat neposrednih vizuelnih utisaka o sunčevoj svetlosti i predmetima obasjanim njime.

Spomenimo realizam – Kurbe, Žan-Fransoa Mije, koji nastaje kao težnja ka realnom sagledavanju bića i pojava koji nas okružuju, zasnovan na empirijskoj spoznaji.

U novijoj istoriji, najčešće u periodima društveno-političkih i ekonomskih kriza, crkva koristi pogodne momente kako bi makar delimično povratila uticaj koji je imala. Ulaskom u državni aparat, u nekim državama je to i uspela. Odličan primer za to je Srbija, Hrvatska, BiH, države u kojima je društveno-politička kriza nametnula potpuno iskrivljene sisteme vrednosti, a time i ugušila potrebu građanstva za pravim vrednostima u umetnosti. Religiozni motivi ponovo dobijaju na značaju, a nauka i umetnost bivaju potcenjeni i marginalizovani. Nažalost, biće potrebno uložiti mnogo vremena i napora kako bi se pomenuti sistemi vrednosti ponovo vratili na mesto koje im pripada, a društvo vratilo na put koji vodi ka prosperitetu i kulturnoj nadogradnji.

Tatjana Manojlović