Urbana histerija

There is no escape and that’s for sure
This is the end, we won't take any more
Say goodbye to the world you live in
You’ve always been taking but now you’re giving

METALLICA: Search and Destroy

*****

Protekla nedelja bila je skoro potpuno neinvetivna i nezanimljiva. Neodstatak inspiracije za kuckanje teksta dosegao je svoj maksimum. Potpuna letargija. Bez sumnje, pravim težak korak u svojoj skribomanskoj kilometraži jer moram da ga vršim. A što se mora, nije teško. Reklo bi se, čista automatika. Mozak na pašu, a prsti će se već nekako snaći na tastaturi. Sami. Sumnjam da ću ovim potezom prouzrokovati euforiju strasti kod potencijalnog čitaoca, ali tako je kako je. Kao posledicu, imam hroničan umor, teško opisiva strujanja od vrata, preko kukova, pa sve do stopala. I nazad.

Poremetio se neki od linkova za komunikaciju sa akterima iz spoljnog sveta. Moj tempo i reakcije na društveni okoliš svedeni su na nulu. Dobro, možda ne baš na nulu, ali su tu negde u rasponu od jedan do dva. Knjige ne čitam. Od članskih karti posedujem samo onu Auto-moto saveza Srbije. Partijsku nijednu. Agresivno reagujem samo na krajnji bezobrazluk. Ne slušam narodnjake i tehnozu. I klasiku sam zanemario. Mislim da su najbolji afrodizijak med i orasi. Da je za dobru orgiju potrebno mimimum četvoro. Nisam metroseksualac. Više onako, urban i pomalo Balkanac. Nisam nešto pobožan.

Možda bih bio srećniji da nemam televizor. Preferiram internet radio. Uglavnom rockradio.com i to sekciju bluz-rok. Opuštajuća muzika za svaku priliku. Neko reče da je najveće bogatstvo kad možeš sam da isplaniraš svoj dan, a ja bih dodao – i kad možeš zvučno da ga izoluješ. Posebno kad se to odnosi na Grandove zvezde i zvezdice, kao i na celodnevno/celonoćno dranje novorođenčeta iz komšikuka. O, sreće li kada jutrom zaurlaju nemili zvuci, pa u nemoći da ih nadjačam Marantzovim pojačalom i zvučnicima, namestim usne i vilicu kao Džems Hetfild, pa mi dotični otpeva kompletni udarni arsenal albuma Kill’em all. Složićeš se da je moja dijagnoza sigurno patološkog profila.

Da mi je jedared samo sesti, prepustiti se tonalnoj euforiji, od koje ne moram naknadno da se lečim. Nisam siguran da li je grad ogluveo ili je moja barijera od toliko čvrste građe, pa do mene ne dopire štogod harmonično. Za slučaj da nema ko da proizvodi kvalitetnu buku, hajde da se složimo da se podrži tišina. Od dva zla biramo manje. Uostalom, kvalitet muzičkog materijala koji mi drnda u glavi za vreme kuckanja teksta ogleda se na način na koji pišem. Sledeće nedelje možda bude bolje. A do tada…

 Mladen DJomla Kostić