Uticaj Bruna Langera i Mašana na moje pisanje

Kako stići do Islanda?

Pa preko obala Goe.

Škiljevića sam upoznala pre dve godine u Društvu književnika Beograda. Medju „umnim i sedim“ glavama (kako su se meni činili pesnici sa već nekoliko objavljenih zbirki za sobom, svi  prisutni pisci ozbiljnih romana i eseja), izadje pred nas  i mene jedan visoki čovek, mojih godina i poče da čita nešto o Tozi vampiru.

…Moraću jednom da te odvedem tamo da se i sama uveriš kakav je to budžak. Kao da su tu snimali onu čuvenu scenu iz Skupljača perja kad Beli Bora lumpuje a srča leti na sve strane…

Ja slušam Zorana i deo o Tozi, a u sebi čujem Djelem, djelem...vidim krvavog Bekima i osmehujem se.

Sama činjenica da Škiljevićevo pisanje odudara od šablona meni je bila dovoljan znak da ga pažljivije slušam, pratim i pamtim. Ja  tek volontiram. Čitam tudju poeziju i slušam druge. Kako recituju svoju. Bez ijedne objavljenje knjige, kakve  knjige, ni priče, ni stiha, ja  lagano gubim nadu da ću se ikada uklopiti u tu „ozbiljnu priču zvanu pisci čitaju piscima“, pojavi se neko ko misli, govori i piše kao ja. Slobodno, otvoreno, po malo šatrovački, ma kakvi  pomalo, uglavnom šatrovački, ali ipak pitko, lepo, pismeno. I meni se dopade njegovo govorenje, što je najbitnije za nastavak ove priče.

Iz meseca u mesec otkrivao je na našim sastancima delić po delić dogodovština njegovog Maksa i šefice. Sam nadimak glavne junakinje podsetio me je na mene.

-Hej, šefice...tako su me zvali u prošlom životu.

I sada ovde gde počinjem nešto novo u svom životu; pratim dogadjaje jedne šefice. Tv ekipa, Mašanovi krugovi, greh i prevara sve meni bliske teme i zanimljiva radnja romana koji raste. Pred našim očima. I ušima.

Jako me je zanimala celina. Da li su stigli  do obala Goe? Bruno Langer, pevač naše mladosti zanosno je pozivao Rahelu do mesta gde kolibe mirišu na ruže...do mesta raja koji moraju sami da stvore.

U tim čuvenim devedestim godinama koje su sledile nakon Brunovog bega u svoje atomsko sklonište, kada smo se mučili pod ničim izazvanim sankcijama u zemlji koja nije u ratu a prepuna je ratnika, ja sam želela da odem na Island. Zemlju leda i toplih gejzira gde nema nikog od naših. Taj moj Island kao personifikacija bega od svega pa i ljubavi nikada nisam realizovala. Sve do  onog dana kada sam shvatila da je Island u meni i da samo uz nekog Maksa poput Škiljevićevog junaka mogu da stignem do svog toliko željenog ostrva. Putujući  preko obala Goe. Zemlje ljubavi u …kojoj nemam čega da se stidim… Neka mi neko kaže jedan dobar razlog zašto bi trebalo da odustanem od svog nauma, poljubiću ga u oko, ali ne pada mi na pamet da povučem ručnu…..Ljudski je grešiti…..uradiću to na svoj način a posle mogu i u manastir…..ovo kao mene da je  Škiljević citirao...

I prihvatih se pera. Stihovi, reči, tačke, zarezi i sve manje znaka pitanja počeše da cure iz mojih prstiju. Što je vreme više prolazilo ja sam pisala otvorenije. Sledila Zoranov put i uživala u svakom novom  segmentu priče koju bi nam otkrivao svakog drugog utorka.
A kada sam dobila „grdnju“ od glavnog da su moje pesme suviše slobodne i pune slenga, uz primedbu da to više priliči Škiljeviću nego meni, shvatila sam da sam uspela. Ako me porede sa njim, dobro je.

Preplivah ja do tih obala. A odatle do  obećanog ostrva samo je jedan korak. Napisah knjigu. Moju prvu .

Uz svesrdnu pomoć   trećeg  romana Zorana Škiljevića „Do obala Goe“.

Čitajte ga. Možda i vama pokaže put. Do nekog vašeg Islanda. Ili Goe. Ili ….

U Beogradu decembar 2019.

Sladjana Belko