Uvertira raspinjanja na krstove sopstva - (Anno Domini I)

Unižavanje i smanjivanje čovečijih potreba i želja, vodi „sreći“ ako je čovek oslobođen od „upoređivanja“ iz kojeg se rađa zavist, pa dalje i sva ostala međuljudska zla. Individualno, to je već dokazano. Generalno, ne, što zbog atavistički instalirane potrebe za separatizacijom, do one najuočljivije raspolućenosti na bogate i siromašne, dok su njihove želje u suštini, ostale iste prirode. Bogati imaju svoje nesreće koje siromasi i ne naslućuju, i žele još, dok siromašni žele ono što bogati već imaju, verujući da tu leži sreća, pa kada to i dobiju, hoće još, a htenje i nezadovoljstvo se ne zaustavljaju. A da li je do sada pronađen patern, problem i rešenje kroz kauzalnonost? Da li se na uzroku gradilo usmeravanje POSLEDICE, na pojmanje i usavršavanje ljudske prirode i postizanje sreće ili, naprotiv, njeno korišćenje za postizanje moći nad svim čime može da se vlada i što se može uništiti!? Zar staroindijski mudraci nisu već pronašli najpoznatiju, moguću varijantu „pobeđivanja“ života? No, ne može svaka biljka da se kalemi svakom, pa je verovatno tako i kod ljudi, ne samo u vezi  shvatanja, prihvatanja, htenja, delovanja, načina življenja i svega onoga što je od duhovnog značaja, nego i u vezi motivacije na samo življenje i delovanje...

Činjenica je da danas, za „nas“ nije rešen „večititi problem“, a ni pronađeno apsolut-rešenje, samo u rušenju neke loše, vladajuće strukture, kao ni u pozitivnim promenama izazvanim nekom drugom, koja je došla na njeno mesto sa(uslovno rečeno)najboljim  namerama i u ime „savršene“ ideje. Uvek bi se izjalovilo. Uvek bi nešto ljudsko, a isuviše neljudsko, poremetilo koncept i postojanje same ideje pretvarajući je u strašilo ili fiktivnog superheroja. Međutim, uvek je oblik vlasti koji prevlada, zapravo izraz stanja i nivoa svesti stanovništva koje tu vlast dopušta. Oduvek je postojalo poređenje jednog naroda u odnosu na drugi, po tome koji je manje nesrećan (da bi ovaj manje nesrećan postajao srećniji, po fenomenu suicidnog čoveka koji odustaje od svoje namere i oseti sreću tek kada sretne bogalja), što je privremeno smirivalo nezasitu ljudsku glad, održavalo iluziju blagostanja ili uzrokovalo pobune i ratove, žrtvovalo sadašnjost u kojoj samo i jesmo živi, razvijalo i negovalo strah u najplašljivijem biću u prirodi, činilo funkcionalnim samo sistem hijerarhije i potvrđivalo pečat prokletstva ljudske prirode osuđene na „večito“ nezadovoljstvo. Stari mislioci (novih nema jer nisu ni potrebni, ni podobni) deluju „naprednom“ čovečanstvu kao nešto neupotrebljivo, staro i prevaziđeno, dok bulje u svoje displejeve, odrađuju ono što se od njih očekuje, popunjavaju svoj život bilo čim da bi izbegli strah od suočavanja sa svojim sopstvom, posećuju postojeće institucije, i tek poneki se zapitaju, kako su „ti ljudi“ imali vremena da se bave tako „nevažnim stvarima“.

A šta radi i ČEMU, KOME doprinosi današnji čovek koji je nesposoban da „“želi“ i vrednuje dalje od onoga što mu je dozirano i nametnuto putem ekrana i posredstvom omiljenih glumaca, muzičara i drugih slavno nametnutih ličnosti. On dopušta da, čak i kada postane svestan da mu se ubrizgava nešto što nije imao u svesti, bude otuđen od mogućnosti korišćenja sopstvenog potencijala, rasuđivanja, mišljenja, formiranja ličnosti, shvatanja sveta i okoline i iznalaženja ličnog misaonog stava. Ljudi stiču ponašanje jedan od drugog, kao zarazne bolesti. Od ovako divne planete, „čovek“ je ukalupio sebe u opijenost, grč, omamljenost i ludilo. I dok onog što živi u bedi, održava nagon za opstankom, tako onaj u obilju i zbog zasićenosti, gubi i samu sposobnost „uživanja“ i smisla. Nastavlja da i dalje stiče „bogatstvo“ i da sa njim, osiromašuje. Nama su zajednička stanja patnje i trpljenja, ali su različiti uzroci, objekti i ciljevi naše težnje da im se suprotstavimo i dokopamo se neuhvatljive „sreće“. Kada se objekti „zadovoljstva“ dosegnu, osećanje ispunjenja i spokoja je trenutno, a privremeno „zadovoljstvo“ se pretvara u još veće nezadovoljstvo sa još većim htenjem, jer zadovoljenjem potreba i želja, ne postiže se mir, već još veći rast prohteva i nezadovoljstva koje se besomučno nastavlja u beskonačnost ništavila.

Možda je to jedna od najvećih prepreka za ostvarenje ili bar ispravno razumevanje neke savršene, humane, utopističke ideologije, jer šta god se dešavalo oko nas, mi smo sami sebi najveći neprijatelji. I kada se prema životu ophodimo neprijateljski, uzvraćajući mu udarce kad osećamo da nas „melje“ i dovodi u stanje patnje, osećamo se „bolje“... Jer, život je pojava koja nudi hrpu raznih, prolaznih uživanja koja se uvek moraju „osvojiti“, svakodnevno i neumorno ga pobeđujući. Uvek, opet i iznova ga posmatrati i shvatati, i ne dopustiti da svaki dan i trenutak bude žrtvovan razmišljanjem o prošlosti ili budućnosti, jer samo u trenutku i jesmo zaista živi. I neka ovo bude bar „početak“ evociranja  mogućnosti naših života, zaboravljenih pod pokrovom mimoilazeće stvarnosti...

Igor Rajović