Vreme i kako ga kvalitetno protraćiti

Nemaju ljudi vremena da menjaju svoje živote nabolje, da uzmu  sudbinu u ruke ili da pronalaze kojekakve  životne svrhe, od turanja noseva u tuđe živote, od ljubomore zbog tuđih uspeha, od kafanske politike, čitanja o skandalima poznatih ličnosti i polemisanju o poslednjoj epizodi omiljene trećerazredne sapunice.

Nemaju ljudi  vremena da tragaju za velikim životnim istinama, dubokim filozofijama, da razmišljaju o rečima Isusa, Bude ili Gandija, da mozgaju o Bogu i kako je on mogao zamisliti tok ljudskog života, od kukanja po komšijskim dvorištima, kafićima, autobusima, bolnicama i radnim mestima,  od jadanja kako je situacija nepodnošljiva i kako im nikako ne ide u glavu šta su to mogli zgrešiti da ih Bog tako surovo kažnjava.

Nemaju ljudi vremena za čitanje dubokoumnih knjiga u kojima neko studiozno, s ljubavlju, izlaže životne mudrosti do kojih je godinama, a često i decenijama, mukotrpno dolazio; za kojima je tragao kao gladan za parčetom hleba i koje je strpljivo proučavao, skupljao, beležio. Ego im je suviše zauzet da tuđe mišljenje makar uzme u obzir, da se malo zamisli i shvati da postoji mogućnost da nisu u pravu i da su njihova verovanja i stavovi pogrešni, a ponekad i bolesni, izvitopereni.

I nikako da nađu  vremena da aktivno žive živote koje im je neka moćna sila od srca poklonila, u nadi da će dok postoje ostaviti neizbrisiv trag; da će dobrineti dobrobiti sveta, da će učiniti kakvo dobro delo, pomoći strancu u nevolji, podariti svoje slobodno vreme bolesnima, nemoćnima, jadnima.

Nemaju vremena da malo budu sami sa sobom, sa svojom dušom, srcem i umom, ne bi li otkrili kakve se sve moći, talenti, sposobnosti i mogućnosti kriju u njima i čekaju na njih da konačno obrate pažnju na sebe, na svoj dragoceni život, na svoje mesto u velikoj šemi stvari.

Ko još ima vremena da  oseća ljubav prema životu,  od svakodnevne mržnje, netolerancije  i netrpeljivosti koja se svesrdno i s punim pravom upućuje svemu što je drugačije, svemu što nije po njihovoj volji i njihovim standardima?

I ko ima vremena da bilo šta humano učini od svakodnevnog beskrajnog kafenisanja, ogovaranja svih koji nisu prisutni, spletkarenja, podmetanja nogu boljima, sposobnijima, iskrenijima, vrednijima, upornijima, pametnijima?

Ni od šopingovanja brendirane garderobe, nakita, tašni i šešira, fensi cipela i najmodernijih mobilnih telefona, koje jedva mogu priuštiti, ljudi ne stižu da bar pokušaju da proniknu u večnu tajnu svrhe života; ili da razmisle o čuvenoj misteriji zašto se nešto desi baš njima, baš tamo i baš tada; da shvate princip „učenja ponavljanjam greške” – princip po kome žive čitav život a da toga nisu ni svesni; da uče o duhovnosti, zakonima privlačnosti, zakonima uzroka i posledice.

Nikako se ne može, od sve te gluposti koju mnogi nazivaju življenjem, naći vremena da se obrati pažnja na istinu o tome kako svaka ljudska misao, reč, kritika, laž, spletka, pljuvački post na Fejsbuku, reč mržnje i netolerancije nosi energiju, oživljava  i dobija putanju, i hteli oni to ili ne, odlazi u etar gde vredno preuređuje atome, elektrone, molekule i šalje ih nazad, pošiljaocu, u obliku bolesti, nesreće, gubitka, nemaštine, patnje, jeda.

Uostalom, zašto da se menjaju? Bolje da sačekaju da se desi neko čudo, da promene dođu same od sebe, da se ceo svet promeni da bi njima bilo potaman.  Zašto bi iko mrdnuo prstom? Nije ih Bog valjda poslao na ovu Zemlju da urade nešto dostojanstveno, da nauče nešto jedinstveno ili iskuse nešto drugačije, nešto vredno pomena.

Do tada nikako ne treba na sebi da rade, da sebe unapređuju. Ne treba nikako da obrate pažnju na ono što misle i govore, niti da brinu o tome da li se rečima neko može povrediti, ubiti u pojam, obeshrabriti, poniziti, i da li im se to nekako može vratiti kao bumerang. Ne treba da brinu o tome šta bi mogli učiniti da bi ovaj haotični svet posao malo smireniji, bolji, lepši. To nije njihov posao. To je uvek odgovornost nekog drugog. Neka se neko drugi žrtvuje dok oni bulje u rijaliti-šou, ispijaju petu kafu u podne, laju na zvezde i umesto protesta planiraju roštilj za Prvi maj.

Treba samo  strpljivo da sačekaju to bolje sutra, ne pokušavajući ništa, ama baš ništa. 

Bojan Čupić