Zašto baš odabrati „to“

Ponekad neke stvari se dešavaju samo da bi se desile. Naizgled tako deluje, a u stvari duboko iza toga se sve to dešava usled našeg preusmerenja, tj. našeg programiranja misli. To se  u kvantnoj fizici zove Zakon namere.

Dakle, šta to zaista znači?

Mi, kao ljudska bića, nekada nismo svesni svojih namera i onoga šta nas čeka “iza ćoška”, nekada smo potpuno svesni svega “a ne da nam se“, dok nekada potpuno znamo i možemo da upravljamo celokupnom situacijom. Ranije sam mislila da je cela stvar u našim rukama, da treba tako da bude, međutim, shvatila sam da samo mi sami sebi, samo naše ponašenje, lično, naša namera može biti u okviru naše kontrole, odnosno da to i jedino čini Zakon namere.

Mi ne možemo znati šta se dešava ispod haube dok vozimo auto, ali to možemo pretpostaviti ako smo redovno održavali mašinu. Shvatate? Ako smo redovno održavali auto, ako ga pritom pazimo u toku vožnje, mi imamo nameru da nam vožnja bude bezbedna da bismo se osećali lepo.

Kada sam pisala svoj prvi roman „Operacija Eros“ nisam ni mislila na čitaoce, tj. nisam ga pisala da bi se nekom drugom svideo. Uopšte ga nisam pisala za drugog. Tada sam bila u fazi samopronalaženja i imala sam želju da prođem kroz jednu avanturu kako bih preuredila život. Ono što sam tada nazivala dubokom koncentracijom, danas znam da je to meditativno pisanje. Mogla sam danima i danima da sedim kraj računara i ispisujem redove svog prvog romana. Moja knjiga je doživela četiri transformacije od početka do kraja, a ja sam ih sa lakoćom izvela.

Razlog zbog čega sam pisala roman „Operacija Eros“ je isti onaj zbog čega danas kažem drugim ljudima da ga čitaju. Dok sam pisala priču uložila sam svu svoju energiju i želju koju sam imala tada. Na mene je delovalo smirujuće. Sada, posle par godina kada mi se ljudi jave sa osmehom na licu i kada mi kažu da su zadovoljni knjigom znam da mi se trud isplatio. A ono šta sam ja shvatila da se moj roman ne razlikuje od drugih ni po stilu pisanja, ni zbog same priče, već da u sebi nosi neku divlju energiju koju čitalac doživljava tokom čitanja. Kao što je na mene sam proces pisanja bio meditativan, tako je delovao i na druge koji su ga čitali. Meditativno čitanje je drugo stanje svesti. Kada vi sa lakoćom čitate redove ispisanog materijala, a ne da biste pročitali količinu teksta, onda znajte da taj tekst jako prija vašem umu. A to knjigu čini posebnom.

Kada me pitaju zbog čega treba čitati moju knjigu, ja im kažem zbog osećaja. Moj posao pisca se isplatio onog trenutka kada sam uspela da čitaoce izbavim iz svakodnevne rutine i ubacim ih u jednu jedinu ulogu – u ulogu detektiva.

Šta to znači?

To znači da sam uspela druge da fokusiram na svoju priču, a uspela sam samo iz jednog razloga – imala sam tu želju. To, takođe, znači da sve drugo možete na taj način da radite u životu. Nije bitan posao, kao sam posao, bitna je želja, cilj, vaš fokus, a najbitnije od svega da se kroz ceo proces opustite i zabavite. Kada primenjujete Zakon namere, najglavnije od svega je da ništa ne očekujete sa napetošću. Zapamtite, ništa ne mora da desi. Desiće ono što budete izabrali da se desi.

A zašto baš odabrati “to”, možete saznati kada preispitate sebe i svoje želje. Ja bih volela da čujem vaša iskustva.

Ana Berbakov