Život u pet slika

U svetlu nedavnog  literarnog izazova (book challenge) koji je uzdrmao Fejsbuk, a koji je mene zaobišao, jer izgleda da ljude uopšte ne interesuje šta i da li uopšte čitam, ja sam iz dubokog osećaja povređenosti smislila sama svoj izazov iliti challenge, te sam ga, vrlo kreativno, nazvala painting challenge. Smisao ovog izazova je da izdvojim pet slika koje su na neki način uticale na moj razvoj  i  da nikoga ne prozovem da nabroji svojih pet - jer ni mene niko nije prozvao da nabrojim svojih deset knjiga. Eto vam! 

Šalu na stranu, ne radi se o izazovu, već o malom eksperimentu u odabiru ključnih trenutaka u spoznavanju umetnosti i njenog uticaja na čoveka, posmatrača - u ovom slučaju – moje malenkosti. 

Slika prva: Detinjstvo

Kada sam još bila sasvim mala, moji roditelji su u biblioteci imali knjigu na čijim je crvenim koricama jednostavno pisalo “Istorija slikarstva”. Iako su se u njoj, naravno, nalazili i tekstovi, za mene je u to vreme ta knjiga predstavljala neku vrstu slikovnice u kojoj su, na više stotina stranica, bile izložene minijaturne fotografije - reprodukcije velikih i značajnih slika, a pored svake je stajalo ime slike, ime i godina rodjenja i smrti autora.

Medju mnogima, negde u sred sedamnaestog veka, stajala je sličica prašnjavog seoskog puta koji se proteže u nedogled oivičen čudnim, mršavim i gotovo golim drvoredom, sa crkvenim tornjem sa leve i kućom sa desne strane. Sasvim običan put. Utabana zemlja negde u holandskoj provinciji.  Pored slike je bilo napisano Mejndert Hobema, Avenija u Midelharnisu. Ne znam zašto je na mene ova slika ostavila toliko jak utisak, ali znam da nisam mogla da prestanem da je gledam. Sva moja čežnja da odem negde i da živim drugde svela se simbolično na taj prašnjavi holandski put. Verovatno bi trebalo da pomenem da sam još kao sasvim malo dete imala tu ideju o odlasku i sasvim jasnu predstavu o veličini sveta koji  me čeka negde daleko da ga osvojim. Moja želja za odlaskom se naročito odnosila na London, grad njuvejva i panka, u kome žive Pol Veler i Morisi, pa je veoma primereno što se moj susret sa slikom mog detinjstva odigrao upravo u Nacionalnoj Galeriji u Londonu kada sam imala već punih petnaest godina. Nije me sramota da vam priznam da sam stajala pred tim nevelikim platnom i plakala. 

Slika druga: Samospoznaja

Ovu sliku sam prvi put videla u Muzeju modernih umetnosti (MOMA) u Njujorku, pa sam oduševljena njenom lepotom, na odlasku iz muzeja kupila poster koji je zatim godinama visio iznad uzglavlja mog kreveta. Malo kome je bilo jasno zašto držim sliku nage žene na zidu, a meni nije bilo stalo da im objasnim kako ona pretstavlja sve čemu ja težim. Smirena i opuštena u svojoj golotinji, bez stida, ponosna što je žena, leži na crvenom plaštu bez potrebe da se izvinjava za ono što jeste. Njeno lice, izduženo i bez pogleda, kao lice svetice sa pravoslavnih ikona.  Njena tajna duboko u njoj, iako se drugima čini da, tako ogoljena, nema više ništa da sakrije. Slobodna i jaka. Žena nad ženama.

Slika treća: Ljubav

Pred ovom slikom sam stajala, sa svojim mužem, u maloj galeriji u podrumu ispod crkve Santa Maria Del Popolo u Rimu.  Galatea u sferama je veličanstveni izraz ljubavi.  Iz ugla krivog osmeha Gale Dali, rasplinjuju se sferični oblici u beskrajan prostor oko nje. Ili se možda ceo svet sakuplja u ugao njenog osmeha? Ona je sve i sve je ona. 

Slika četvrta: Duhovnost

Moj brat Vojislav i ja, jednog božanstvenog, njujorškog jesenjeg dana, posetili smo izložbu Paula Klea u Metropoliten muzeju. Meni je Kle do tada bio nepoznat, a susret sa njegovim slikama izvršio je presudan uticaj na mene i na način na koji posmatram i razumem umetnost i život uopšte. Sasvim je moguće posmatrati život očima deteta. Ne samo da je moguće, nego je to za mene, od tog trenutka, postao jedini mogući način. Razliveni akvareli i razbijene forme, igra bojama i tumačenje sveta, toliko nevino, da razoružava. Na ovoj Kleovoj slici, Eva je mala devojčica koja je izrasla iz Adamovog rebra, međutim, njih dvoje ostaju spojeni, ona nevina i čista, a on dominantan i prek. Brkati Adam. Njih dvoje stoje na bini lutkarskog pozorišta, kao dve marionete nemoćne pred manipulacijom božje volje. Ova Kleova slika dovodi u pitanje prvi greh i ceo njegov teret koji žene milenijumima ispaštaju. 

Slika peta:  Brak

On je drži za ruku čvrsto i stameno, a ona lebdi u oblacima, sanja, slobodna i sigurna u njegov stisak... 

Od onog dalekog trenutka kad sam pošla putem koji vodi kroz Hobemin drvored, prošlo je mnogo godina; proputovala sam mnoge zemlje, postala sam jaka i ponosna, pronašla sam ljubav i veru koja je lišena svih dogmi. I sve to uz čoveka koji me čvrsto drži za ruku dok sanjam. U stvari, ja stojim na istom mestu sa kog sam i pošla, dok mi se moje slike smeškaju sa dalekih zidova. 

Ivana Gajić