Životinjska sreća i smrt današnjeg čoveka

Glas!? „Naš glas“, razara u prašini postojećeg, u svirepom i blaženom orgazmatronskom stroju, u ljubavi sveprisutnih divnih božanstava u našoj biti, od našeg „izlaska“ kroz čitav naš proces sazrevanja, saznavanja i propadanja. Raznosi taj glas, raznosi sva naša mala htenja i pokušaje što se muče za svoj jecaj u prostoru postojanja i samoodržavanja do kraja. Rovari po neosnovanoj sreći čovekolikosti, uvek gladne i nezadovoljne, dok ne izazove erupciju, istera gnoj, upozori na raspadanje tkiva i nužnost raspadanja uprkos protivljenju pojedinih vrsta u neprihvatanju „volje“ Demijurga koji iznova i iznova, samo pozajmljuje Materiju različitim postojećim pojavnim oblicima…

Kada volimo bilo šta ili, recimo, neku osobu, neka je ona „samuraj“, pa se čini da je oduvek postojala kao arhetip što se seli iz tela u telo obezvređujući i raspolućujući ih, i što nas prati kad je poželimo, kao muza ili personifikacija sirene, ili Scila i Haribda na putu za „Zlatno runo“ ili u Tartar. Gazi smelo pred nama i našim idealima, a mi grešimo u proceni, sa druge strane ogledala, van domašaja otelovljenog užasa u ljudsko obličje, i u neonskim snovima raspolućenim samurajskim mačem ili svezanim, pojasom od kostreti…

Ako sipamo preko mere, ne ispijmo do dna, poslušajmo glas, proživljavajući i  procenjujući sebe, i kao ostrvo, i kao strvinu. Okujmo se sami, zazidavši tragove urličuće, neproživljene mašte, dok nas usud iskušava, manifestujući davljenike u samoiskopanom rovu. Ljudskom prepravkom se lepota svekolikog „bića“ ne ponosi, ali joj savršeno koriste, dok dopušta da se sami uverimo u besmislenost takvog postupanja. Estetski ili ne, šta je se tiče ta gomila plastelina, dok se besomučno posrće u nameri da se izbegne ta večno mistifikovana destinacija rađanja i starenja, ljubavi i strasti, bića i ne-bića, blata, praha i pepela…

A glas, nek je jači od mašinske erekcije na živu masu ili tiši od pucanja niti paukove mreže prekinute fotonskim spinom, premda oboje, kao arahnoidno antropocentrično nepostojanje, dok se hrani i umire, oplakujući ono što je bilo dostižno. Oplakujući živu masu svesnih, živu masu intencionalno uništavanih, sakaćenih, anti-iniciranih... mrtvu masu živih…

Tada nastupa „Stvor“. Čime se obeležio da bi To radio? Dublje, neznatnije, beznačajnije, formalnije… Samo da ispuni očekivanja i izvrši što mu je „zapoveđeno“…

Pa, vatra u njegovoj prehranjenoj, a nezasićenoj utrobi i posrtanju, i zaborav na pokušaj arhetipovanja bez socijalno nužne duhovne atrofije… Zabeleži neke „spojeve“, ustanovi izlišno i neophodno, i objavi neke razdore, šizmu i konflikte kroz nužnost obraćanja i kao projekciju nihilistički nagnanog sopstva delovanje zarad „delovanja“ po svaku cenu ili cenu  ličnog uživanja u moći nad onima koji su to i dopustili…

I budale ga proglase, opevaju, nagrade, uspale… Njegove budale učine da se svi ostali osećaju kao deo velike grupe sapatnih budala! I on uživa i veruje u svoj i njihov blagoslov paćeničkog gubljenja kroz zagađene tekuće, pa ustajale, nadzemne vode.

Zaboravlja da je on samo bedno i neodvojivo, monolitno parčence ništavila, i ako bi bilo moguće da se izdvoji iz toga, čini se da bi pre univerzum implodirao, nego što bi se pastva konsolidovala i organizovala; BEZ VOĐE, BEZ GOSPODARA, svesna beznačajnog delića materije što se večito bori za pogrešnu i bednu moć… A Stvor, naravno, umreće u mehanizovano-neživoj rulji koja ga „voli“, dok brusi šupljine svoje lobanje, opijen otrovom nezaslužene moći, a iluzorno zaslužene zbog većine privremenih  obožavalaca i rezigniranih duhovnih bednika koji, ne samo što ne znaju za drugačije rešenje svojih problema kojima su uslovljeni, osim novca zbog kojeg se „sve“ prinosi na žrtvu, već ne umeju da zamisle ikakav drugi ideal i svrhu svog obitavanja, ma koliko on bio uslovljen novcem, tom modernom religijom dijabolične sreće i nesreće!

Stvor se oseća kao telekranski Pan na mehanizmu za tonove nacionalnog sna, uz melodiju sopstvenog raja u živom paklu, dok obožavaoci vegetiraju, a meso su otrovano  očekivanjem izabranog vođe, nasuprot smislu živog raja, što iziskuje žrtvu zarad oplodnje ušećerenih materica u gomili ugašenih telesina kojima je duša pokrov i orgazmično čerečenje…

Šta istiskuje ništavilo Stvora, da ga kroz reči uzaludno šminka, ispisujući ga sakatom rukom na glibavoj humci pokopanih vrednosti sopstevne zemlje i nacije, ako to nije ono što mu veliki deo unesrećenog stada daje ono poslednje što je ostalo u Pandorinoj kutiji – NADA!

Igor Rajović