Zlatna ribica, tri smrti i tri želje

Šta nas to ispunjava ili čini suprotno. Zadovoljstvo uživanja u sebi samima, retko posedujemo, pa, uprkos tome, šta to volimo, šta gubimo dok to radimo, i šta smo imali pre toga! Ne postoje nikakva pravila u vezi toga, niti odgovori koji će „me“, „nas“ zadovoljiti, a koje svako ima za druge a za sebe ponajmanje...Naš um rađa čudovišta, a još ako je dokon, više ih rađa...više opasnijih, gorih, nepobedivijih, dok ih mi projektujemo u spoljašnjost, ne dovodeći same sebe u pitanje, i okrivljujući sve osim sebe...Nije u redu nijedna od krajnosti, ali uvek je lepše i lakše optužiti druge, kao što je često opravdano, optužiti „druge“ zbog onoga za šta znaš da nisi kriv, kao ni tvoja priroda, biće i postupanje...Eto, tada gledamo u jamu! I što više gledamo u nju, to i ona u nas više gleda! Jama želi da nas primi i proguta, a ako se odričemo i života, i strasti, ostaje nam samo mržnja i prezir, što nas ispunjava otrovom i još većim otrovom, dovodeći nas u situaciju da se zapitamo da li zaista „volimo“ ili želimo samo za sebe...

Eto, moja ljubav je svekolika, dok volim ljude koji to zaslužuju i zavređuju moju pažnju, bez želje da zvučim pretenciozno... Jer, „neke“ ljude mnogo volim, obožavam...Ne samo zbog toga što su izbegli da budu „klonovi fašizma“, žrve socijalnog sistema koji nam je veći neprijatelj od nametanog života, života koji, kao, mora da se poštuje, umesto da se negoduje i uništi u fundamentu kapitalističkog egzodusa u kojem misao i svest nisu poželjni, osim ako ne služe svrsi pomenutog sistema...Gasi se tu ljubav (ako je asimiluje pomenuti sistem), nestaju tu i potrebe za stvaranjem, kao i inspiracija u bilo kakvom smislu, i nestaju ili se modifikuju naše prave želje, čerupajući od nas deo po deo, dok od nas ne ostane ništa...I kada se privremeo „obogatimo“, potrošimo te pare na nešto što nam život nije učinilo lepšim, niti ga upgrade-ovalo, niti promenilo naše funkcionisanje i naš misaoni tok, da ćemo ubuduće to moći koristiti kao postulat, i imati rešenje za sva individualna i nesretna stanja naših voljenih bića, koja će uvek to dovesti u pitanje postignutog rezultata...Šta smo postigli?...

I šta nas zaista ispunjava ili čini suprotno? Šta nas uništava dok je sva naša energija kanalisana na objekat „mržnje“ koji, i kada bi nestao, ne bi izlečio naše nezadovoljstvo...

Šta god dobili, i kakva god želja nam se ispunila, mi hoćemo još...i ne cenimo ono što smo imali i zahvaljujući čemu smo nešto postigli, zadovoljivši svoje „želje“, nego hoćemo još, još radosti, sreće i zadovoljstva, ne pridajući značaj onome što posedujemo, osim kada sretnemo invalida ili bilo kakvog bespomoćnog čoveka punog energije i volje, i shvatimo da mi za „sreću“ imamo više razloga i motivacije...

Ne, nije nam potrebna klasifikacija i separatizacija bilo koje vrste, da bi postigli te male trenutka zadovoljštine...Zapravo, nije nam potrebno ništa...Možemo to kroz ljubav prema svom stvaranju i delovanju...kroz ljubav prema ljudima koji nas razumeju i u određenoj meri nas prihvataju i vole, ili nas pre svega naslućuju, pa onda i vole...kao i kroz ljubav najbliže osobe, kojoj dosadi sve ono što jesi, pa, u svom nezadovoljstvu, hoće nešto novo, a kada bi je pitao „šta“...ostala bi mutava ili bi se upetljala u „SLIPKNOT“...upecana na sva ta sranja i fraze koje se tiču egzistencije... I kada god diskutujemo o ljubavi, konsolidaciji i međuljudskim odnosima, ne može proći a da nam izgrađena i projektovana sudbina hijerarhijskog kapitalističkog sistema, sa kojim su se skoro svi pomirili, ne zada ubod nožem u leđa...I tada naše misli, naše stvaranje, pisanje i funkcionisanje prestaju da vrede, oslabe i puste se u „Panta Rei“...koji vodi u pogrešnom smeru i sa pogrešnim tokom...I dok i dalje volimo život, unesrećuju nas ljudi koje volimo ne razumevši nas, i uprkos tome, mi nastavljamo, i ti dragi ljudi i voljena bića nas još uvek vole, kao i mi njih, no tek nas onda ne razumeju! „Šta si ti uadio da nam bude BOLJE“...E-hej, ta večno ponavljana fraza „bolje“, za koju ne znaš kako da se uhvatiš, niti kako da joj pristupiš...Jebeno loše...Takvim ljudima ne može biti bolje od onoga što jesu, takvi ljudi mantraju iz knjiga kao npr. „Glas podsvesti“, i sve ostalo od Paola Koelja...Takvi ljudi se ne usrećuju niti uživaju u trenutku...Oni očekuju ono što ne mogu ni da zamisle, i svaki im je trenutak proračunat...Takvi ljudi  su zaboravili šta uopšte  žele!

Igor Rajović