Znam da ništa ne znam

„Znam da ništa ne znam“, pa čak ni toliko da sama smislim naslov, budući da je ovo misao koju je davno zapisao Sokrat. Znam da lutam između virtuelnog i stvarnog sveta. Znam da tražim utočište u nekim očima koje su odavno zatvorene. „Znam da ništa ne znam.“

Znam, tačnije, pretpostavljam da se mnogi tako osećaju u eri digitalne pomame. Više ne znamo šta je stvarno, šta nestvarno, šta je bajkovito, šta maštovito, a šta zauvek izgubljeno. Čini mi se da smo se nekako i negde šćućurili između onoga tamo i onoga ovamo, između internetskih nesagledivih mogućnosti i svakodnevnih teških briga. Pronaći pravu i zdravu opciju u ovakvom vakuumu ravno je nemogućem. Iščupati se iz vrtloga informacija na način da se upotrebe one relevantne, bitne, poučne, a izostave one bezvredne, takođe je, mislim, ravno nemogućem. S druge strane, u potpunosti istupiti iz digitalnog sveta, jednostavno se ne može. Ne može se jer nam je većina serviranih informacija na web-u zaista potrebna. Ako jedan dan ne uđemo na internet, automatski smo otcepljeni od ostatka sveta, ne znamo šta se dešava, jesmo li nešto izuzetno ili manje važno propustili, jesmo li sebi uskratili 'poslednju svežu vest'...

Naći meru i ne otići ni u jednu krajnost veoma je teško. U realnom svetu obitavamo, jedemo, pijemo, hodamo, spavamo, ali u virtuelnom istražujemo, opuštamo se, ćaskamo, studiramo... Jedan gumb i uključen si u more nepreglednih različitih i primamljivih svetova. Možeš da putuješ, da se voliš, ljubiš, zezaš, razmenjuješ smileye. I sve to iz udobne fotelje i nemrdajući s mesta. U stvarnom svetu gubiš vreme i toneš u probleme. Kako u svemu tome ostati priseban, znati šta ti je činiti i ne izgubiti, ili, još gore, uništiti svoj život?

Jedina formula koja mi pada napamet jeste racionalno određivanje, tj. raspoređivanje vremena. Znate ono, trenutno su mi potrebne te i te informacije vezane za to i to, biću na internetu onoliko koliko mi je nužno da to saznam, i nakon toga idem u šetnju, na kafu s prijateljicom, na posao, kuvati ručak, pospremati kuću, pričam sa ukućanima; šta god što čini realni život. Naveče ću, radi razonode, možda odigrati neku igricu, pustiti muziku na You Tube-u, ući na Facebook i posetiti omiljene grupe, pročitati pristiglu e-mail poštu, odgledati neki dobar, ili manje dobar film.

Malo-pomalo, preteranom upotrebom, a često i zloupotrebom interneta, koliko mogu zaključiti, trunu nam moždane ćelije. Nijedna zavisnost nije dobra, pa tako ni ova. Ova možda nije toliko opasna po život kolikozavisnost od droge, alkohola i sl, ali da nije zdrava, nije.Prvo, slabi vid; drugo, ne krećemo se; treće, buljimo u ekran i mnoštvom informacija prebukiramo mozak koji polako počinje da odumire, nesnađen u tom vrtlogu raznoraznih, pomešanih 'dogodovština'. Sve što je preterano nije dobro, pa ni ovo.

Oni koji imaju 'najaktivniji' virtuelni život, u stvarnosti po pravilu nemaju nikakav. Jednostavno, dan traje 24 h i sve ovo je nemoguće stići uskladiti. Napolju se odvija život, dok u kući, pred kompjuterom ili laptopom, stoji u mestu. Koliko raznih životnih prilika (i neprilika) propuštamo sedeći i pritiskajući dugmiće na tastaturi. Ipak, prednosti digitalizacije su bezbrojne. Možemo se ponovo 'povezati' i biti u kontaktu s ljudima s kojima se dugo nismo čuli i/ili videli, upoznavati s najudaljenijim područjima i kulturama sveta, u samo jednom momentu biti u stanju 'obići svet', itd. Sve ovo nije realno i to je najbitnija činjenica, iako su u pitanju stvarne, postojeće osobe i mesta.

Izgubila se čar živog razgovora, živog dodira, živog kontakta među ljudima. Osmehujemo se smileyima, a ne usnama; plačemo kombinovanjem interpunkija, a ne suzama. Priroda to, sigurna sam, nije zamislila tako. Ako nam se život ponovo nekada vrati u vene, a nestane iz internet sheme, biće to za mnoge šok. Mi smo se svesno odcepili od Boga, prirode i tradicije. Svesno smo pristali da svoje smeće iznosimo u javnost. Svesno smo živote stavili pod kameru. I upravo zato što to uporno radimo svesno, ne znam gde smo. Upravo zbog toga ne znam zašto nam ovaj život nije dovoljan, nego stalno tragamo za nekim izmišljenim, zanimljivijim. Upravo zbog toga ,„znam da ništa ne znam“.

Slađana Golijanin