Bes mrtvog čoveka i smrt poreskog inspektora

Sunce, najlepše sunce pretprazničnog jutra prelivalo je radošću čitav grad, kao da u zagrljaj prima sve. Sa tugom i bolom u grudima, suvih usana, ruku koje se tresu, sa mukom otvarajući oči, Viktor se spremao da ustane, nesiguran u sebe, sa mislima koje su ga gušile. Tako usporeno, kao da odlazi na poslednji put, nemo je gledao kovertu i nije imao nikakvu ideju šta da učini sa sobom.

Danas, uoči praznika, mora sagnute glave, slomljen, skoro da moli da mu neko, neko bez osećanja, učini milost i ostavi samo ovaj njegov kutak, da se sa godinama, koje nikako više nisu ni pune mladosti, a ni snage, ne vucara po ulicama, skloništima, utočištima. Danas može, sigurno da će tako biti, da nestane poslednji prah, koji je godinama stvarao i sada, na ivici života, snage, nerava, još samo to - ogoljeni zidovi ostaju kao poslednji trag postojanja.

Nesiguran u sopstvene misli, gledajući tačku koju ne vidi, približavao se, još nekoliko koraka, još dva koraka, korak. Nema dalje, ovo je kraj surove igre, sadaaaaa...

Tiho pokuca na vrata, bez odgovora iza. Jošjednom pokuca jače, i treći put. I taman četvrti da učini, ali glas, ne drski, već nije znao da mu da pravo ime, pozva ga da uđe.

Tišina se prelivala, on, Viktor je ćutao, dok se nasuprot njega nadobudni, uredni picopevac, zabavljao kucajući poruke. Ni pogledom ga ne udostoji, kao da je tu životinja, a ne on, čovek od krvi, mesa, misli, osećanja, čega sve ne. Stoji i čeka. Stoji skamenjeno, dok se neko poigrava. Prošlo je sigurno više od petnaest minuta, dok se picopevac, preslikani lik koji obožava svoje vođe i oponaša ih, ne udostoji da izgovor reč.

„Ti si, aha... da, onaj slučaj, da, da...“ neodređeno je mumlao svojim iskrivljenim akcentom, kao da se u ovom trenutku oseća kao sudija, kao da je sva moć u njegovim rukama i... "Da, zvali su me iz socijalne službe, molili su da... Ma, mnogo su dosadni, šta to, dosta više tog sranja, ovo je ozbiljna država i zakoni se moraju poštovati...“

„Ne razumem, šta ko ima da moli za mene?!“

Podsmešljivo, skoro rugajući se, pogleda ga picopevac iz fotelje, osmehnu se, onako krvnički, sadistički; "Šta, ti si kao nešto ljut? Slušaj me dobro. OD MENE TI ZAVISIIIII...“.

Kao udarac macole odjekivao je povišeni ton, urlik zveri koja je skakala po fotelji, mašući rukama, preteći... Viktoru se pojavi jedna izgubljena fotografija pred očima, silno ga udarajući, baš kao da ga let fotografije budi šamarima iz sna, kome, bunila...

Pucanj je odjekivao kroz hodnike, toliko snažan, zaglušujući zvuk metka kao da je razbijao okolne zidove... Viktor sasvim pribrano priđe fotelji, izvadi maramicu, obrisa krv iz duplje u kojoj oka nije bilo, čvrsto prisloni maramicu na usta, kao da utišava jauk i potpuno smireno, manirom prekaljenog izvršioca, koji je mnoštvo puta...ispali metak, još jednu olovnu reč, kroz teme, sasvim mirno. Ukočenog pogleda posmatrao je kako se raspadao svet u obliku neke prazne lobanje, i ništa više...

„Mrzim, mrzim iz dna duše prostačku viku. To me poremeti... mrzim…"

Već se spuštao ka izlaznim vratima, ponavljajući da mrzi. Sam, nikoga nije bilo. Nikakvi zvuci, disanje… Ništa se nije čulo. Kao je on utišao oluju i sada je mir, sunce će se pojaviti...