Beleške iz prekrivenog svetla

Ćutim. Davno sam zaćutao, skoro potpuno. Onda kada je počinjao kraj početka i početak kraja plesa i urlikanja hora zaludelih. Ostalo je još malo netaknuto, ali sasvim dovoljno da se opire, buni, razmišlja, sumnja, traga... Pobegao sam, loše izabrana reč, uklonio sam sebe iz sveopšteg u sopstveno. Dosta, sasvim dovoljno, previše...druge i sebe progonio sam pogledom, izgledom, rečima, umorio sam svet izvan i svet u sebi...Nestao je svet, gumicom izbrisan, u dečjoj ljutnji. Histerija, glasovi praskaju po utočištu.

Ćitim, ponovo ćutim, rekao sam da nemam šta da kažem, ja sam sopstveni mrak sahranio, a oni traže mi da ne ćutim, jer oni svetkuju, oni plešu i „uživaju“ i žele da i ja... Fiesta je, bubnjevi, pokliči. Ne, ja ne pripadam tu i sada... Ućutkao sam „kutiju“, neću je u svojoj blizini, moj izbor. Neću da slušam glasove, neću da gledam lica, dosta mi je onih preplašenih lica po kojima se sliva iskonski strah od smrti i sebe, onih lica po kojima se razliva strah, spirajući oholost, primitivnu i sirovu oholost, kojoj je srušen mit o sopstvenoj veličini. Ogoljeno, ništavno ja, bačeno pred noge gospodara igre.

Mrak je, kažu. Ne vidim ga. Moje utočište je prekriveno svetlom.

Mrak sam davno pustio da se razlije, da popuni svaku poru bedema sigurnosti, da se probije kroz svaku rupicu svetlosti kada sam mačem branio omeđenu slobodu. Moj mrak je zaspao, dugo je spavao, stopio se sa svim bojama moje palete, on više nije mrak...postao je...jedna od boja života...

Davno, davno su plesali oko lažnog svetla, ćutim... Dovoljno je, nisu mi izvukli ni reč, čutim, miran sam... Ćutim, moje boje su skladno nanizane...čutim, tišina prekriva...