Brojevi na vetru

Činilo se da su bili dobri drugovi i drugarice. U to vreme su svi bili drugovi i drugarice, gospoda su bili u preziru, a to je nešto niži rang ispod psovki. A sada, drugovi i drugarice su u ironiji i podsmehu. Po onoj : "ko je bio na gori, sad je u doli". Večita klackalica. Tako, da uskoro možemo naslutiti promenu u perspektivi. Ali, to je već neka druga priča, koja se odnosi na sve, baš sve na ovom svetu, dok se i sam ne preokrene, u kontra smeru ili naglavce, u zavisnosti kako je postavljen.Tako da se odnosi i na ove naše drugove i drugarice, iz ove priče.
Elem, ona prva, stajala je najbliže ulici, ustvari, kolovozu, i bila je najzaposlenija pd ostalih. Njene usluge, iako ne važnije od usluga onih drugih, bile su raznovrsnije, imale su široku lepezu, a pokatkad i same lepeze u ponudi. Stajalo se kratko u redu pred njom, jer se već pripremi sitan novac, koji je u to vreme toliko kružio, da se neprestano usitnjavao i uvek ga je bilo u sitnim apoenima, koji su sasvim dovoljni da se kupe jutarnje novine, jediinih ili eventualno, dvoje dnevnih, jedna ili dve ilustracije, sa TV programima 1 i 2, ponekim savetom za kuvanje i krojevima za šivenje i intervjuom sa polularnom glumicom. Oni koji su bii strastveni pušači, svoju strast su gajil za jednu vrsta cigareta. Zetu ili Drinu. Bilo je tu i drugih reka sa pritokama, Morava, Drava... Kada je stigao Bond, LM i drugo društo, razni dnevni i večernji listovii, ilustacije za svaku oblast, sve se pretvorilo u slatkastu kašu koja je vremenom postala bljutava, a zatim gorka, dok usled te hemije, supstance nisu postale otrovne. Što će reći, dok je izbor veći, zaraza oskudice je veća. Ali, to je ona priča o klackalci s početka.
Dakle, kupe se novine, koje su imale više namena u svakoj kući, a ko ne puši, uzme žvake, kojih je bilo na komad. Bilo je tu olovaka, malih vinjaka, razume se, unuka onih velikih primeraka, pa ih otud tako i nazvaše.Bilo je tu karti za igru, domine, sli%ice za albume s fudbalerima Zvezde, Partizana, Dinama... listića za lutriju...sve za dnevne potrebe jednog prosečnog građanina. Stajala je tako šarena, oblepljena naslovnim stranama ilustracija, izbledelih od sunca lanjskog leta. Nisu stizali da je presvuku, ipak se radilo udarnički, a prodavac je svakog dana žurio da stigne na autobus koji je polazio na dva sata.
Blizu nje je bio drug, kolega s radnog mesta, koji je bio skromnije opremljen. Bio je zelene bolje, malo kasnije, ponegde su pripadnike njegove vrste bojili u crveno i bili su oblika vanzemaljskih letećih objekata, zamišljenih u niskobudžetnim SF filmovima, ali veoma pitomog izgleda. Bićev da je to je zbog mirisa koji se širio nadaleko. Sve i da su sami vanzemaljci prodavali "te" viršle, sa "tim" senfom, promet ne bi bio manji. A miris nije bio ništa, naspram ukusu. Četverac - zemička, par ili za gladnije, čak dva para viršli ili kobasica kao alternativa, senf kojima su bili prelivani i na kraju a i između, kakonko voli, jogurt u tetrapaku, kao potpora svakom zalogaju. Oni su bili jedina roba, ali kakva! Doručak naš nasušni. Pred odlazak na posao, na pauzi, na školskom odmoru (samo za srednjoškolsku decu, oni mali užinali su u školskoj trpezariji), za putnike pre polaska voza... Bilo je ponekad dugačkih redova koji su pratili trag mirisa iz te kućice zvane "kiosk", tako da se i zakasnilo na autobus, jer autobus ne mora da čeka, ali stomak je neumoljiv, on neće, nema te sile, jer on je sila nad silama. A prodavačica sleže ramenima, zajapurena u licu pokazuje da će odma', samo što nisu skuvane, dok podiže velki limeni poklopac na ogromnom loncu ispod kog kulja para.
Treća drugarica je stajala malo po strani, ne bi li opravdala svoju ulogu diskretne dame. Bila je providna, transparentna, što će u budućnosti biti omiljeni trend, ali nečujna za okolinu. Zato je i privlačila pažnju. Onaj ko je kupio novine, cigare, pojeo par viršli, tako podmiren, uđe pod njen krov, jedini koji nije bio providan, što mu je bila mana, jer bi boravak sa pogledom u nebo bio ugodniji - ubabaciš novčić u aparat sa velikom, oklembešenom slušalicom i pričaš u nedogled, u bukvalnim smislu.
Kod nje je znalo biti redova, naročito u vreme Nove godine. Tada se vrata nisu ni zatvarala. U jednoj ruci slušalica, u drugoj boca rakije od svojih sa sela, u pletenom ulošku i nazdravlja se sa svima u redu, dok onaj rođak s druge strane slušalice prima čestitke od grupe građana. A oni, koji su bili ljubavlju začarani, nisu slušalicu ispuštali iz ruke. Bi oni, ali kako, kada im je ona bila surogat ljubaniica. Bilo je tu molbi za izlazak bar na pola sata, za bioskop, poslastičarnicu, za razgovor uz krempite...kakve su to ljubavne drame i stihovi bili. Knjiżevnost bi bila obogaćenija, da ta slušalica može govoriti. Onda se ne bi zvala slušalica. Govornica je bila ta providna kabina, sobica za neophodne reči. A one su obe ćutale, svakim novčićem su svoju diskreciju pravdale. Iako je bilo onih koji to nisu poštovali. Nailazili su mangupi koji su se dosetili da varaju, ubacivanjem u aparat probušenu paru, s udenutim koncem, pa kada je aparat proguta, i misli da je podmiren, baš kao kit kada misli da je progutao ribicu, a ova okrene nalevo krug, ovaj visoko umišljeni prevarant, što je ubeđen da je svet prevario, izvuče mu paricu iz grla, pa je vrati u svoj džep. Oni pošteniji su žicali sitno ispred govornice, cupkajući dok prethodni ne izađe. Bilo je i blagog opominjanja da je red da se završava, toliko ljudi čeka, a neretko je bilo lupanja šakom u vrata, propraćeno sočnim psovkama. Zanosna je bila ta govornica. U njoj je ostajao vazduh od slatkastog mirisa neke drugarice, spremne za sastanak, nakon brzinskog dogovora sa slušalicom. Bilo je u njemu i omljujućeg zadaha od vinjaka, od slaniine sa belim lukom, sa naglaskom na beli luk, a i crni nije zaostajao, od zagušljivih, zadimljenih, na brzinu ugašenih pikavaca, pa i neugašenh cigareta. U njoj, u pultu, ispod telefonskog aparata, ostajale su ceduljice, zgužvane u besu, nečitkih imena i brojeva. U to vreme, najomiljenija knjiga, najčitanija, čak i od Manfesta komunistočke partije, u crvenom dobu, dok se na prvo mesto nije probila malo kasnije Biblija, kao najava crnog doba, bio je - imenik. Telefonski imenik, vezan debelim kanapom za kuku. Čitavo blago. Za izgubljene, za nađene, za znatiželnje, osvetoljubive, za dokone... Neki školarci su radije čitali telefonski imenik nego "Zločin i kaznu". Ipak, Dostojevski bi ih sigurno razumeo. Oni su smišljali svoje sitne zločine, okrećući brojeve iz imenika, tako što prstom ubodu tačku na strani koja se otvori. Kakve su to pometnje bile i "gluvi" telefoni!
Neke druge pometnje i nezdravi, ne samo gluvi telefoni, doneli su promene, biblijskih razmera, da ni u Bibljiju ne bi stali, proširili bi je. Ali, srećom, na nju je već neko stavio broj poslednje strane. Jedino rukom da se dopisuje, ali tako, da bude jasno i čitko, da ne interpretira kako kome dođe, da se konačno zna dokle ovako. Ali, i to je druga tema, mada ima udela u ovoj priči.
Da, nastale su promene, drastične. Umesto kioska s viršlama i neponovljiim, ikada više, senfom, čija receptura je ostala zakopana tajna, nikle su neke "str", zvučnih imena svih mogućih poznatih izjelica, od Popaja i Pere Ždere, do onih nepoznatih - Bucka, Makija, Dukija, koji su prodavali hot dog - kao, anglo-saksonsku varijantu, a bilo je i romanski nastrojenih, pa su "quattro stagioni" postali hrana za sva godišnja doba, kako i naziv kaže, mada se to više odnosilo na vrste sira po njoj. Čak su se i poslovni sastanci događali uz grebanje po tanjiru, ne bi li se na brzaka koji komad pice stavio u usta i brzo sažvakao, dok sagovornik nešto priča, gleda u nas, a ima istu muku. Sam Bog zna kako su ti sastanci prolazili, i šta je na njima dogovoreno. Možda i sada vučemo posledice zbog tih, uvek tupih noževa koji režu testo pice, dok maslina pada u krilo.
Drugar naš iz priče, kiosk, neko vreme je tako stajao, prazan, jedino su golubovi i vrapci još bili uporni i dolazili, ali i oni okretoše smer leta u drugom pravcu, do neke novootvorene, pomenute gore, "str".
A njega su premestili u neki park, da prodaje lizalice, svilene bombone, karamele i plišane igračke.
Sasvim je promenio delatnost. Nije bio srećan. Jeste to bila roba za decu, ali mu se nije sviđalo što često čuje plač dece koja pružaju ručice prema njemu, a roditelji ubrzavaju korak, ne zastaju, već vuku dete za sobom. Bilo je divnih baka i deka, ali uz napomenu detetu, kada mu daju lizalucu, da ne kažu mami i tati. Nije bilo više redova ispred njega. Kučići su ga preko noći obeležavali kao svojinu, a on se osećao sve više sam, ničiji.
A trafika, s novinama, sa svim tim svakodnevnim sporednim, a neophodnim sitnicama, proširila je asortiman, doduše, da se ona pitala, ne bi, jer, ko bi želeo da postane tako groteskna postarija gospođa, nekada najviđenija u gradu?! Dodali su joj nekakve frižidere, samo joj je to falilo, sada, u poznijim godinama, željnoj toplote, jer limarija joj je već nagrižena od snegova i kiša. Nije još dugo izdržala. Otišla je u svet starih, pročitanih novina, nasmejanih lica ilustracija s naslovnih strana, kraljeva i dama sa špilova karata. A njeno limeno telo položeno je na groblju starog gvožđa.
Telefonska govornica je sve te promene nemo posmatrala, kao i inače što je bila nema. Ali, sada je bila drugačoje nema. I misli su joj zanemele. Još je poneko dolazio da pozove neki broj, neki student koji kod gazdarice u stanu nije smeo da koristi telefon, jer je on iz unutrašnjosti, pa, zbog računa. Poneki rođak koji bi da iznenadi svoje koje dugo nije video, pa da javi da dođu po njega, jer je zaboravio adresu. Nekada neki ljubavnici uđu krišom, ne smeju da koriste kućne telefone, supružnici im proveravaju liste poziva. Bila je nemo očajna, ali joj je došlo da pusti vrisak, po prvi put, otkada postoji, kada je videla neki mali aparat u ruci jednog čoveka koji on izvadi iz džepa. On je ušao u njenu kabinu, da priča, ali ne sa njenog aparata, već sa te smešne spravice. A ušao je samo zato da se skloni s kiše. I još su se pritom gledao sa onom s kojom je razgovarao. Videla je njen osmeh, kao da se njoj podsmeva! Nafrakana plavuša bez ukusa! A ta sprava ima televizor u sebi! Strašno! Pa, njoj ovde nema više života, svet je otišao naglavce. Ako svi budu nosili te spravice po džepovima, neće ni imati potrebe da se dogovaraju, sastaju, samo će se gledati na daljinu. Užas! A šta će biti sa njom? Biće sklonište od vetra, kiše, pse i mačke lutalice. I ponekog skitnicu.
Pa, i to je nešto...
Dugo je tako još stajala, doduše, malo nakrivljena, bez vrata, od kojih je ostao je samo okvir i levog bočnog stakla. I, što je bilo ono najužasnije, bez svog aparata, koji neki huligani iščupaše. Kao srce da su joj uzeli, odnesoše, usred bela dana. Stajala je još tu, a kao da nije. Da joj nije bilo već svejedno, da nije obamrla, svakim danom bi se čudila novim čudima. Jednog dana se desilo, ne čudo, već pravi fenomen. Ušao je čovek, nakon dugo vremena, ni po čemu poseban, sasvim uobičajen čovek. A onda, uzeo је slušalicu koje nije bilo, sa mesta na kom je nekada stajao aparat. Stajao je okrenut leđima vratima kojih nije bilo i šaputao neke, jedva čujne reči. Neka žena je prolazila, zastala i sačekala da čovek završi. Jedna devojka je stala iza žene, a iza nje, stariji gosodin. Imao je štap. Devojka, videvši ga, ponudi mu svoje mesto. Žena, prva u redu koja je stala, reče da stane na njeno mesto. Stari gospodin sa štapom je sada bio prvi u redu. Još je puno ljudi stalo u red, a iza svih, zaustavi se jedna majka s detetom. Najpre rečima, a onda se neko našao, i rukom је dovedoše do gospodina sa štapom. On je, čim je spazio majku s detetom da stoji iza njega, povuče је da stane ispred. Kada je čovek, koji je prvi ušao u govornicu završio, ušla је majka s detetom. Isto je učinila kao onaj prvi čovek. Zatim tako svi redom. Bio je to kao neki nemušti ritual. А оna je znala šta je to. Bio je to oproštaj. Od nje, od svega iz tog grada koji je poznavala. А i oni su to znali, osećala je to. Ona je ipak bila govornica, kojoj su oni godinama govorili, a ona je slušala. Znala ih je kako dišu. Znala je njihove misli, tajne, mirise, a i oni su znali da joj to poverenje nikada neće moći uzvratiti. Osećali su da su je izneverili. A možda su i sebe.
Uskoro, nakon tog neobičnog događaja, odneli su je na otpad.

A šta je bilo s telefonskim imenikom, upitaće se neki. Ipak on može biti pisani svedok svega. А bio је sav ižvrljan tajnim porukama, šiframa, bestidnim crtežima, žvrljotinama, i dо neprepoznatljivosti nečitak. Odavno raskupusan rukama ljudi, a posle i vetrom, te su imena i brojevi, kružili gradom.
Priča se, da se i danas sa nјegovih istrgаnih stranica, niotkuda, pojave imena nekih davnih ljudi i brojevi telefona, koji, ako se pozovu, zvone u dalekoj prošlosti.

Ivana Đorđević,
30. januar 2024.
u Beogradu