Čekaj me, ja ću sigurno doći

Stajala je na litici. Duvao je jak vetar sa mora. Grupa ratnika je stajala iza nje, a glavnokomandujući pognute glave, pored nje, vladarke koju je obožavao. Talasi su bili veliki i zvuk njihovog udarca o zemlju ukrštao se sa grmljavinom nebeskog crnila. Ovakvu oluju niko ne pamti.

“Gospodarice…”, skoro šapatom se obrati glavnokomandujući,”Bojim se za Vas, molim Vas, poslušajte me, krenimo u palatu…”

“Dobri moj Arese, ne, ne idem nikuda! Čekam i čekaću! Bogovi su ljuti, ali ja sam njihova kći, uslišiće moje molitve! Predugo ga nema, moj poštovani ratniče i nema te sile koja može da me spreči da budem ovde! Had me čeka i neka se naslađuje, znam da je gladan ovakvih kao ja, ali, kažem ti, verujem u proročanstvo starice Febe…ona zna, bogovi znaju, ja znam!” Naglo se okrenu ka Aresu sa izrazom najvećeg očaja.

“I ti znaš!”, zvučalo je kao naredba.

“Da, znam!”, klanjajući se obožavanoj, skoro plačno reče: ”Moje srce zna, voljena vladarko!”

Te reči ona nije čula. Njena duša je plovila onim uzburkanim morem dozivajući ime svog voljenog, dugoočekivanog vladara nad vladarima, jedinog, najmoćnijeg  carstva kojim je vladao, a, to je bilo njeno srce. Pogledom ptice grabljivice pokušavala je da ugleda nešto na nejasnoj konturi horizonta. Malena, svetla tačka skakutala je u daljini.

“Arese, pogledaj tamo!”, uhvati ratnika za ruku,”Zar ono nisu jedra?!”

On izoštri pogled i potvrdi, baš kao poslednjih deset godina. Brod je postajao sve jasniji, beo, kao galeb blizu površine mora. Nadao se, ipak, da to nije brod sa njenim voljenim.

“On je, on dolazi, o, Zevse, o, Posejdone, hvala! Febo, proročice, volela bih da si živa i da vidiš kako si moćna! O, svi bogovi, čujete li me? Svima sam se molila, samo još jednom da ugledam njegov lik, mog voljenog Leonidisa, hvala, hvala, hvala!”, u jecaju završi Teja.

Prošli su sati dok brod nije, najzad, sa prvim zracima sunca posle oluje, pristao uz obalu. Vladarka je sada smirenog uma posmatrala ljude koji su se ukrcavali u čamac. Pokušavala je da prepozna voljenog Leonidisa, ali to, jednostavno, nije bilo moguće. Srce joj je lupalo  kao tupi udarci mačeva po štitu najjačih ratnika. Samo da ne umre sada.

Glasnik sa broda je prvi došao, stao, pa kleknuo pred vladarkom. Bio je umoran i tužan. Zašto tužan? Pomisli ona. I tada joj se ukaza lice proročice i njene reči koja je ona tumačila na svoj način, uvek zanemarujući njen izraz lica.

“Doći će, mila Teja! Doći će po nezapamćenoj oluji. Lice će mu sijati od sreće, jer će sve bitke da dobije i samo će misliti na tvoj mio lik, tvoje oči, srce i dušu. O, kako te voli naš gospodar! Vaša ljubav je bezvremena, mila gospodarice, eto…” I onda bi zastala sa suzama u očima. To Teja nikada nije videla, jer je posle takvih reči zatvarala oči i glasno se molila svim mogućim bogovima. Starica joj ne bi rekla da će voljeni gospodar Leonidis biti bolestan na povratku kući i da će tu, jedinu bitku, izgubiti. Biće obučen u najlepše bele plahte, a lice će mu sijati kao ono sunce posle oluje. Umreće sa mislima na voljenu, najvoljeniju gospodaricu svih carstava na ovom i onom svetu, na njegovu Teju.