Cipele za ples

"Kako su lepe.", čežnjivo ih je gledala, stojeći ispred obućarske radnje.
Milica je bila mlada, lepa devojka od svega 17 godina. Radila je kod gospođe Mire, brinući o domaćinstvu. Majka joj je bila kuvarica u toj kući, a onda je dovela i Milicu.
Kad god bi išla u kupovinu namirnica Milica bi zastala ispred izloga i gledala u predivne cipele za ples, iako je znala da nikada neće moći da ihkupi. Jako je volela da pleše i u njihovom mestu, petkom uveče pravili su igranke u školi. Odlazila je ponekad sa drugaricom da gleda, ali bilo je sramota da pleše u starim, probušenim cipelama. 
Prekoputa obućarske radnje bila je mesara. Mesar je imao sina Milana od osamnaest godina, koji je radio sa njim. Uslužujući mušterije, često je gledao kroz izlog kad će Milica da naiđe. Ona mu se jako dopadala, ali nije imao hrabrosti da joj priđe. Njegov najbolji drug je odlazio u kuću Miličine drugarice Sofije. Milan ga je zamolio da se malo raspita o Milici. I tako je od druga doznao da Milica ponekad ode na ples, ali samo gleda. 
Danima je pratio šta Milica radi ispred izloga. Jednom je ušao u radnju da upita prodavca zna li on šta ta devojka gleda.Prodavac mu reče za cipele. Kaže da je svraćala i raspitivala se koliko koštaju, čak je i probala, ali nema para da ih kupi.
Sledećeg dana, kad je video ispred izloga, istrčao je iz radnje i uputio se ka njoj. 
"Dobar dan, gospođice! Upravosu mi javili da je gospođa Mira naručila meso, pa sam upakovao i evo, možete da ponesete.", govorio je brzo, plašeći se da ne napravi neku glupost.
"Ali, nisu mi rekli da treba i meso da kupim.", zbunjeno će Milica.
"Zaboravili su da Vam kažu, zato su i zvali.", nasmejao se, sad malo sigurniji u sebe.
"U redu, hvala" reče ona i nastavi ka kući.
Srelisu se još par puta, kao slučajno na ulici.
Milan je imao neku svoju ušteđevinu. Prebrojao je i shvatio da ima dovoljno za one cipele. Odmah ujutru, čim je radnja bila otvorena, otišao je da ih kupi.
Prodavac se nasmejao i drugarski ga potapšao po ramenu.
Milica je i tog dana, kao i obično, došla do izloga. Iznenadila se kad je videla da cipela nema. Tužna lica, spustivši glavu, okrenula se da krene kući, kad je ispred nje stao Milan, držeći u ruci kutiju upakovanu u ukrasni papir.
Stidljivo joj je pružio kutiju.
"Ovo je zatebe."
Pogledala ga je zbunjena i polako je počela da otvara kutiju.
Samo štonije vrisnula kad je videla cipele. A on, gledajući je blago pognute glave, tiho je izustio:
"Hoćeš li samnom na ples?"
Nasmešila se i potvrdno klimnula glavom.

Autor Sanja Trninić