Erotoman (drugi deo)

Najpre da se predstavim. Ja sam Lazar Petrović zvani Brando. Prezime sam dobio po mom ocu, Borisu, ime je bilo želja moje majke, Mirjane, a nadimak u gimnaziji.

Njime su me počastili drugari zbog brzine kojom bi mi se muškost utezala čim bi mojim vidnim poljem zagospodarili prizori naših drugarca iz Šeste begradske. I prilazio bih svakoj. Nije to baš za hvalu, drugarice su drugarice, makar bile i lepotice, ali, molim lepo, i libido je libido. I magareće godine su magareće godine. A i drugarice mi to nisu uzimale za zlo. Ispotiha bi se smejuljile kad bi primetile šta se sa mnom događa, a što uopšte nije bilo teško uočiti.

Ista stvar se dešavala i kasnije na fakultetu. S tim što moje koleginice sa ekonomije nisu bile tako sramežljive, štaviše, ponekad bi me otvoreno izazivale, ali sam ja uvek bio spreman, pa sam često imao avanture za jednu noć.

Inače, fakultet sam upisao da bih ispunio želju mojih roditelja, a i da bih odložio služenje vojnog roka. Prvu godinu sam nekako pregurao oslonjen na gimnazijsko znanje, kod druge je, međutim, zapelo. Moralo je ozbiljno da se uči, naročito matematika i statistika. Kad je video da mi studiranje teško ide, ćale je pokušao da mi pomogne preko nekih svojih veza, ali nije vredelo. Po drugi put sam pao drugu godinu i izgubio pravo na redovno školovanje.

– Kad ti ne stoji dobro knjiga, možda će ti puška bolje stajati. – rekao mi je nekoliko dana pre nego što mi je stigao poziv za vojsku.

Što baš u Pirot? Zar nisu mogli negde bliže da me pošalju? U Novi Sad, ili u Pančevo, Zrenjanin…

Trebalo je da se javim u kasarnu najkasnije do 16. maja 2010. godine, do 22. časa. Ukoliko se ne pojavim u naznačenom roku, vojna policija će doći po mene, pisalo je na kraju.

Sumnjao sam da je to ćaletovo maslo, ali nisam imao čvrste dokaze. Keva to ili nije znala, ili zarad mira u kući nije htela da mi kaže. Ipak, jednom sam čuo oca kako je umiruje onim svojim brižnim glasom, od kojeg bi mi uvek pripala muka:

– Srediće njega vojska, videćeš!

Uniformu sam prezirao i uradio sve što je trebalo da me čim pre vrate nazad; i vratili su me nakon tačno trideset i tri dana. Ortaci iz kraja, mahom ljubomorni na moju reputaciju kod devojaka, proneli su priču da sam tamo zaglavio na psihijatriji; blesav, lud, neuračunljiv – tako se za mene govorilo u komšiluku.

Istina je da sam napravio nekoliko ekscesa.

Prvi je bio kad sam ašovom zavalio vodnika preko leđa. Otišli smo na teren, a on je od čitavog voda baš mene odredio da kopam rupu za klonju. Bacio mi je ašov pred noge, cinično se iskezio i rekao da to sleduje nas Beograđane. Niko ne kopa rupe za klonju sa takvom uživancijom kao mi, pa zašto da nam ne izađe u susret kad već može? Zato ga je ovaj Beograđanin počastio ašovom preko leđa. I bogme umalo da završim u pritvoru. Izvukao sam se nekako, ali bila mi je to poslednja opomena.

Sledeći put sam bez dozvole zbrisao preko žice. Uhvatili su me u obližnjem parkiću sa raskopčanim šlicom, i ćerkom zastavnika Zavišića, sa spuštenim gaćicama. Ti mora da si lud, rekao mi je dežurni oficir kad su me sproveli kod njega. Poslaćemo te na vojni sud!

Umesto na sud, pozvali su mog ćaleta da hitno dođe. Hteli su da popričaju s njim, ali u mom prisustvu. Pretpostavio sam da znaju šta rade, sigurno su već imali posla sa ovakvima kao što sam ja.

Držali su me u pritvoru do sutradan, dok ćale nije stigao. Bilo je oko deset sati kada su me dva vojna policajca sprovela kod komandanta kasarne. Kada smo ušli u njegov prostrani kabinet, ćale je već bio unutra. Nismo se čestito ni pozdravili, rekoše nam da zauzmemo svoja mesta. Svi smo posedali za oveći konferencijski sto, koji je dominirao prostorom. Sa jedne strane bili smo ćale i ja, sa druge komandant, pukovnik po činu, njegov zamenik i oficir bezbednosti, obojica potpukovnici, i moj komandir čete Mileta Adžić, poručnik, koji se tresao i znojio se, kao da je on skrivio nešto, a ne ja.

Jadan ćale, mučenik, uhvatio za glavu kad su mu rekli šta sam napravio.

– Zar ćerku oficira, magarče jedan! – zarežao je, okrenuvši se ka meni.

– Podoficira, ćale – precizirao sam, instiktivno uvlačeći glavu u ramena.

Toga je još više razljutilo.

Dreknuo je:

– Pošaljite ga na front!

Oficiri su skočili da ga smiruju. Imaju oni druge planove sa mnom, rekoše mu. Ali, hteli su najpre da vide ima li porodica bilo kakav uticaj na mene, ili sam „prepušten ulici“, kao i neki od nas što dolazimo iz velikih gradova.

Kakav crni front, ćale, likovao sam u sebi.Vidiš da nema ništa od toga. A on im se i dalje pravdao kako ja ne bih ni video kasarnu da nisam po vasceli dan jurio ženske po Beogradu i zbog toga zanemario studije. Da nije toga, bio bih mladić za primer.

Koliko sutradan, u pratnji vojnog policajca, neke dobričine iz Šapca, velike glave i još većih ušiju, uputili su me u Niš, u vojnu bolnicu. Na posmatranje.

U vojnoj bolnici u Nišu sam se po čitav dan izležavao i čitao novine. Tako sam proveo nedelju dana, a onda su me izveli pred tročlani konzilijum koji treba da proceni moje mentalno zdravlje, da li će me otpustiti iz vojske ili hospitalizovati na neko vreme.

Jedna od članova konzilijuma bila je muškobanjasta plavuša, psihijatar po struci. Odmah se obrušila na mene. Optužila me je da sam egomanijak i erotoman koji je zaglavio u eskapizam. Školski primer. Drugi član, omanji prosedi čičica, psiholog, koliko sam uspeo da shvatim, kategorično je tvrdio da sam ja pravi „stepski vuk“. Egzamplar, naglasio je. Predsednik konzilijuma, načelnik psihijatrijskog odeljenja, oboma im je dao za pravo.

– Da, da, i vuk i erotoman. – rekao je – Dobro ste to primetili. A to će reći stepski penis opasan po okolinu!.. Ništa nije smešno. – nastavio je gledajući me podozrivo – Takve bi trebalo po kratkom postupku, da se ja pitam.

Neko od njih troje pomenuo je Felinija, i njegov film koji je ptrethodne večeri bio prikazivan na televiziji, pa stadoše da me porede s jednim likom iz filma koji im je svima bio izuzetno antipatičan. Ja sam navodno „pljunuti on“.

Poslali su me natrag u sobu bez ikakvog konačnog zaključka. Pitao sam se čija reč će na kraju biti presudna.

Nekoliko dana kasnije, vratili su me nazad u Pirot, gde me je već  čekala civilka. Razdužio sam uniformu, pozdravio se sa drugarima iz voda i prvim busom vratio se za Beograd. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Oslobođen služenja vojnog roka, na četiri godine, pisalo je u vojnoj knjižici.

Dijagnoza: emotivno nezrela ličnost.

I tako sam se spasio vojske. Ali ne i od razmišljanja da sam egomanijak i erotoman koji je zaglavio u eskapizam, kako je rekla ona muškobanjasta iz konzilijuma.Sad kada mislim o tome, nema nikakve dvojbe – njene dijagnoze prate me i dan danas.

Kući su matorci hteli da svisnu. Umirili su se tek kad sam se zaposlio. Ćale je potegao neke zavičajne veze i primili su me da vozim viljuškar u jedinom još pretostalom državnom izdavačkom preduzeću. Platica nije neka, ali je bar bila redovna. Nekoliko meseci kasnije, pošto sam roditeljima izneo svoju nameru da nastavim studiranje kao vanredni student, za šta će biti potrebna njihova finansijska pomoć, odlučili su da se pozdrave s Beogradom. A za pare rekoše da ne brinem. Samo da se taj moj povratak knjizi ne otegne suviše.

Zapucali su u Knežev Do, selo nadomak Topole, odakle su ćaletovi. Grada im je, rekoše, bilo preko glave. Siti su se naradili, ćale kao ćata u katastru, a keva kao učiteljica, i zaslužili su da malo odmore dušu.

Tako sam iznenada imao prazan stan na raspolaganju; bilo je to kao da sam dobio premiju na lutriji – neće više biti muke s devojkama.

Pedesetak kvadrata na šestom spratu, u srednjoj od one tri kule na Konjarniku, koje zovu Istočna kapija Beograda. Sa moje terase, okrenute u pravcu zapada, na koju se izlazilo samo leti, jer je većim delom godine šibao vetar kao na planini, pružao se izuzetan pogled na grad. Najlepši u letnji suton, kada sunce počne da tone iza blokova na Novom Beogradu.