Ipak sam danas pobedio

Ušao sam i pomislio da će biti zanimljivo. Ta devojka, njene pune usne, obojene crvenim karminom, i te butine u kratkoj suknji... Sami smo, ali đavola! Tu je neki klinac, brada mu je tek izbila – ličila je na bruce. Još se uvukao i u odelo! Jebote, kuvao sam se u kratkim rukavima. Umirao sam od smeha.

„Bejbisituješ, vidim.“, rekao sam joj.

„Izvoli, sedi.“ Osmehivala se. Gledao me je, pa je pogledao u nju razgoračenih očiju.

„Idem samo da se umijem“, rekoh.

„U redu, čekamo te.” Posmatrao sam ta usta. Umio sam se i popio česmu vode, osećao sam žestinu i dalje. Pri izlasku sam zgrabio Bitter lemon koji je bio na stolu. Balavi nije primetio da sam izašao iz klonje. 

„Šta će ovaj kreten ovde? Liči na narkomana!“ Nakašljala se kada sam seo.

„Dobro, momci. Ovde smo da me ubedite kome štampamo knjigu“, upitala je.

„Jel’ on prerastao slikovnice?“ pitao sam. 

„Ne mogu više ovako! Recite mu, molim Vas!” ustao je, i, kao, brecao se. Kezio sam se i pio Schweppes.

„Bane, šta ti je? Sedi, molim te.“ ,kazala je mirno. Seo je i znojio se.

„Dooobar dečko“, rekao sam i od njega dobio napuš pogledom.

„Reci nam, Bane, kako je teklo pisanje tvog materijala?“ Prebacila je levu nogu preko desne, sva sreća nisam u uskim farmerkama, postalo bi tesno.

„Trudio sam se da uverljivo predstavim prošla vremena čitaocima“, odgovorio je.

„Dečko, ti pišeš o Titu, nemaš pojma.“, rekao sam.

Škripao je zubima i nastavio: „Bilo mi je jako teško, preminule su se neke osobe koje volim...“

„Kad je pa lako?“, prekinuo sam ga, a on se mrštio i znojio.

„Promenio sam gimnaziju...“ Zaćutao je, jer sam plakao od smeha, ona me je gledala i nije skidala osmeh, a on je bio crven kao paradajz.

„Ma, mora da me zajebavaš?!“ kroz smeh sam izustio.

„E, sad je dosta! Došao sam ozbiljno da razgovaramo, nisam mislio da će ovaj kreten biti tu, isparava na alkohol i ima podočnjake kao da je na heroinu. Pogledajte ga, samo se smeje!“ puko je.

„Bane! Kako se to ophodiš prema njemu? Samo se šalio. Idi umij se pa dođi.“ 

Skinuo je sako, bacio ga preko stolice i otišao u klonju.

„Kako je tebi teklo pisanje?“ pitala me je.

„Pisao sam noću. Pijan. Moji roditelji izgubili su poslove 2010. godine, pa smo dve godine preživljavali. To me je promenilo“, odgovorio sam i pognuo glavu, pa nastavio: „Meni je ovo sve i nemam ništa drugo. Ja sam to što pišem i pišem lako kao što ti i ja dišemo. Ako rešite da me štampate, budite uvereni da ću ostati veran i da ću redovno imati materijala. Iskreno, zar ne misliš da balavi piše sranja?“

„Pa, gledaj, ima tu neku atmosferu...“

Prekinuo sam je: „Povratiću ti na nove cipele...“

„U redu! Priznajem, ne mogu to da podnesem, ni njega ni njegovog debelog tatu koji sponzoriše štampariju, jer ne želi da pljune keš!“ Lupila je štiklom o pod.

„Tako je, devojko! Samo im reci to i posmatraj magiju.“, kazao sam.  

U međuvremenu, ušli su ljudi iz tog udruženja, javili se, otišli da popričaju i popiju nešto u sali. Mali se vratio. 

„Izvinjavam se. Rekao mi je direktor da Vam fale novčana sredstva za štampanje.“ Klinac je bio ozbiljan.

„Da, zaista fale.“, rekla je.

„Znao sam. Pozvao sam tatu. Kaže da se ništa ne brinete.” Osmehnuo se.

To je to, izgubio sam...

„Jao, divno, hvala ti, zaista!” Ljigava, lažljiva drolja, pomislio sam.

Ustao sam i otišao u salu, dok su njih dvoje pričali. Otvorio sam frižider i video pivo – spasilo mi je dan. Posle četrnaeste, petnaeste flajke, počeo sam da napušavam direktora i njegovu dupelizačku izdavačku kuću, hvatao sam neke matorke za zadnjicu, pa izašao na sporedna vrata u hodniku. Kad sam se našao na ulicu, zastao sam pored prozora i čuo nju i balavog.

„Hajde da otvorimo po pivo za uspešan posao!” likovala je.

„Ne mogu da verujem, taj klošar je popio frižider piva!” urlao je klinac.

Zapalio sam cigaru i teturao se uz zid. Ipak sam danas pobedio.

Stefan Stanojević