Jednom, u jednom sazvežđu

- Ideš li sa mnom u vodu? 
Ćutao je. Otpio je gutljaj kafe i dugo ga zadržao u ustima, dok topla tekućina, čiji ukus nikad nije voleo, iako ju je, ni sam ne znajući zašto, ispijao u velikim količinama, nije sama skliznula niz grlo.
Zurio je u dva plavetnila pred sobom i jedno veliko žuto-rumenkasto žumance koje je kapalo po onom donjem plavom. Nožni prsti su mu izvirili iz peska, i on ih je pogledao sa neprijatnim osećajem zbunjenosti tim oblikom, koji kao da vidi prvi put. A kada je shvatio da ga je sasvim obuzela zaprepašćenost činjenicom da taj čudan oblik pripada njemu, stresao je pesak, zajedno sa lepljivim mislima, koje su kao muve sletale na oznojeno čelo. Okrenuo se ka ispruženom biću kraj sebe. I ono je imalo iste takve oblike i glatku površinu, samo svetliju i dosta obliju. Zagledao se u male, pihtijasto-spužvaste lopte i nakon pažljive opservacije tog stvorenja, koje ga je takođe ispitivački gledalo, mada pomalo lenjo i površno, iznenađujuće hitro zaključi: to je ženka.
Pomerio se u mestu, nastojeći da tim pokretom otera nasrtljive muve.
- Ili počinjem da ludim, a to, ne bi baš, po logici trebalo biti, jer, da je to slučaj, na pamet mi ne bi palo da to pomislim. Ili: uopšte ne postoji tako nešto što se zove logika, a prema tome, ni ludih, ni normalnih, niti razuma, pa eto, ni ovoga o čemu upravo razmišljam. A možda i ne razmišljam, i na kraju krajeva...kakvog kraja?! Možda...
Pogled mu je sakupljao zrna peska i mladeže sa njenog stomaka, malo se poigrao sa njima, pa se, zatim, spustio u tu mekoću, da se sa njima meškolji.
Još uvek je bio u stanju da shvati to, da je sve manje shvatao, a sve više osećao. A osećao je da je zalutao u dalekom sazvežđu, koje neprestano udiše ono što je tek izdahnulo.
I baš tu negde, u ždrelu tog istog sazvežđa, postojalo je jedno mesto, na kome je mirno spavao, gustirajući noći i preživajući dane, dok su tri užarene lopte palile njegovu krljušt. Kandže su mu bile utonule u crvenkasto-zelenkastu muljastu masu.
Pod svojim velikim, sluzavim jezikom, osećao je opori ukus neke zrnaste biljke. Sanjao je kako su je sakupljali neki čudni dvonošci iste boje tog zrnevlja, čiju tečnost su pili neki beli dvonošci. Bilo je na tom mestu još puno, uglavnom istih takvih, samo drugih boja i nijansi. Svi oni, imali su u sebi potpuno istu, crvenu tečnost, koju nisu pili, već njome polivali tlo pod njima, iako je ono nije bilo žedno. Veoma brzo su se umnožavali, uz neke čudne rituale, a hranili se četvoronošcima, dobroćudnim bićima koja su smatrali nižima od sebe, baš kao i sve ostalo što ih je okruživalo. U međuvremenu, dok sve to ne bi radili, gledali bi u nešto iznad njihovih glava i pitali ga često čemu sve to, i otkud oni u svemu tome. Kako god bilo, o sebi su imali visoko mišljenje, uzeli su pravo da svemu što postoji daju ime, pa i onome u kojeg su stalno gledali, iako ga nikada nisu videli. Ali, nikada se nisu složili oko njegovog imena, i u Njegovo ime su opet, gubili puno lepljive, crvene tekućine. A onda, jednog dana
(tako su nazvali tu pojavu), dosetili su se da su upravo oni sami taj Neznani i da On živi u njima. Pošto im je sa imenima išlo k'o od šale, odmah su ga nazvali baš - Ljubav. Jadnicu su neprestano gubili, pronalazili, procenjivali, potcenjivali, ponižavali, ranjavali, zaboravljali, kupovali, porobljavali, u bescenje prodavali, krali, tražili, poklanjali, otimali, prljali, varali, sanjali, ubijali...a onda...

Velikog gmaza u crveno-zelenkastom mulju, probudio je nezadrživi osećaj gađenja u utrobi, koji se penjao sve do njegovog gmazovskog grla, a rušilačka snaga nabujalih suza, smeha, patnje, krvi, tuge, znoja, rasizma, izumrlih vrsta, novca, veroispovesti, granica, mitova, istine, država, osvajanja, laži, pošasti, radosti, gladi, poredaka, razvrata, jauka, mnogobožja, gluposti, neznabožja, snova, anomalija, nade, bede, mržnje, greha, otpada, lepote, smrti, pesama, besedništva, prijateljstva, vidovnjaka, kraljeva, reči, prosjaka, mudrosti, raspeća, muzike, istorije, rođenja, molitvi...nagrnula je iz njegove gmazovske utrobe i grčeći se, od glave do repa, izbljuvao je sav taj kužni sadržaj u muljastu masu pod sobom.
Da nije samo jedan običan, veliki, stari gmaz, poskočio bi od velikog olakšanja.
Ali, on je i dalje ležao na istom mestu, a njegove staklaste zenice, koje vide u svim dimenzijama, unapred i unazad istovremeno, u razmaku od sedam hiljada sedam stotina sedamdeset sedam gmazovskih godina, zabuljile su se u obzorje po kome se rasuo pregršt neonki sa tikovima.
Njihov raspored je probudio razneženost od koje je lako podrhtao. Podsetio ga je na nešto što je nekad, u nekoj davnoj dimenziji već sreo, a nagnalo ga je, da pun sladostrašća i želje, uroni u taj meki i podatni univerzum.

Već bi krenuo da to i učini, da nije ustala i otresla to sazvežđe sa svog stomaka.
- Kakvog li idiotizma! Dakle, ljudska bića (ova misao ga je veoma obradovala i ohrabrila, jer, kakvog li napretka i srećnog povratka iz svog tog ludila - eto, čak se setio i kojoj vrsti pripada) da, sa zadovoljstvom ponavljam - ljudska bića, mogu imati samo problema sa svom tom inteligencijom, koja kao da ima neki virus: kvari se kada dođe do tačke ključanja (iliti apsurda) i tu potire samu sebe.

Prineo je termos bocu ustima i otpio još jedan gutljaj kafe, koja je imala neobično odvratan ukus, kao da je ustajala već sedam hiljada sedam stotina sedamdeset sedam godina.
Po modro plavoj drhtavoj površini, žumance se već razlilo u obilnu kajganu.
- U pravu si, sada je najbolja za kupanje. Idemo, daj ruku! 
Par dvonožaca, čija se boja puti od sumraka koji se oko njih opleo, nije prepoznavala, bića suprotnih polova, zagazila su u veliku masu tečnog stanja.
Na pesku su ostale nemarno bačene novine. Bile su otvorene na strani sa političkim feljtonom, a u naslovu je stajalo: "Gmizavac" koji je previše znao.
Dva stvorenja, okupana i bezgrešno čista, produžavala su svoju vrstu pod pogledom onoga u kojeg veruju, (a biće da i sa njegove strane postoje izvesne simpatije), i pod jednim plavetnilom koje se sve više zgušnjavalo u veliki mir.

Po tom istom nebu prosulo se jedno daleko sazvežđe.

Gmaz je zevnuo svojom velikom gmazovskom vilicom, malo se promeškoljio, dvaput mljacnuo i sanjivo spustio glavu u crvenkasto-zelenu muljastu masu.

- Mogao bih još malo da odremam - pomislio je.
- Prošli put sam ružno sanjao. 

Autor Ivana Đorđević