Jutra pod lipom

Blagoslovena dahom predaka, dobila je neočekivani dar na poklon. Mala novobeogradska terasa celog leta i jeseni njoj je spas. Od vrućina, nesanice, teških misli o deci rasutoj po severu i zapadu Evrope, te stare ocvale gospe, koja ne zna da je lek u šumi, listu, cvetu...gde je novac i takozvana sloboda iznad svih starih vrednosti. Porodično stablo se seče radi novih kilometara puta, kojim će se voziti  horde varvara do toplog juga( varvari  su uvek upadali u carstva sa severa, zar ne?), dedin orah se čupa, jer koren može da naruši temelje, a pravi razlog je još jedno parking mesto.  Zvuk korenja koje se lomi podseća je na onaj reski ton lomljave trojke gore desno, koju su joj na silu čpali na VMA, jer nema mesta za jedinice. Ujela je doktora za ruku sa tim krljotkom, jer ona voli svoje hrčak zubiće i šta je briga što nema mesta, stisnuće se malo i biće opet lepa. Danas kada svi imaju zube kao iz reklame, porculance plaćene šatorskim parama sa svadbi i ispraćaja, gde ih gastarbajteri kite u znojava prsa i ruke, njoj se njeni dabar zubi jos više dopadaju.

Ali ode ona u mislima daleko, a lipa tako čarobno mirise. Doduše samo u njenim mislima

Drvo starih Slovena. Stari Sloveni su živeli u lipovim šumama. Pre prelaza na hrišćanstvo, poštovali su  božanstvo šume i na taj način bili povezani sa lipom. Prema predanju, vršili su obrede i podnosili žrtve upravo ovom drvetu, a u lipovim šumama sakupljali med i vosak. Običaj obožavanja lipe, kod Slovena se zadržao i nakon što su napustili staru domovinu, pa grančice lipe stavljaju pod krovove kuća, kao zaštitu od gromova i požara. Ustalilo se verovanje da lipa ”brani od zla i uroka” .

Nju je Bog Parun blagoslovio ovim čudom. Negde s jeseni unela je tetkin asparagus u zimsku baštu. Da prespava zimu i ozeleni joj život s proleća. I eto čuda, negde krajem maja, pored igličastog asparagusa niknu još nešto. List po list, stablo vitko izvija se ka nebu i Suncu i polako zazeleni. Listovi nekako poznati ali prosto je čudi šta to u maloj plastičnoj saksiji tako hrabro pušta koren i propinje se do plafona njenog balkona. Još koji santimetar i moraće saksiju da spusti niže. Do jeseni dok ne izgubi listove. Tada će je odneti u gradski park, ispred kuće, posaditi  kraj dedinog oraha, i tako će ostati lipa za naredne generacije. Da se mladi grle  pod njenim krošnjama u junu, ne zovu ga neki drugi Sloveni slučajno lipanj, da beru mirisne cvetiće i kuvaju čaj koji leči od nesanice i čisti jetru i pankreas.

Neka se drugi slade lipovim medom koji je melem za mnoge boljke, pa i ljubavne. A ona će se sa setom sećati jednog crnog momka koji ju je sačekivao „Pod lipom“ kad pobegne iz škole i pod velikom krošnjom ljubio. I sada oseća  ukus njegovih usana na svojim. Slatko kao lipov med.

Blagosloveno beogradsko drvo, simbol njenog grada, vratilo joj je secanja. I opet je mlada poput one cure iz Makedonske.

Koja stoji u beogradskom magicšnom trouglu Lipa, Šumatovac, Radio Beograd.

Autor Sladjana Belko