Kako je Robi?

Konobar sam. Radim u restoranu na putničkom rečnom brodu. Radim svaki dan, satima. Svaki dan mi je ponedeljak. Govorim na stranom jeziku. Mislim na stranom jeziku. Živim u brodskoj kabini od nekoliko kvadratnih metara, deleći taj prostor sa još jednim kolegom. Danju sam nasmejan. Moram da budem nasmejan,brz, ljubazan.Uvek sam ljubazan. Gosti to vole. Kompanija za koju radim takođe.To donosi pare. Na brodu sam zbog para. Dobrovoljno prodajem vreme svog života za pare. Brod putuje mesecima. Smenjuju se gosti. Skoro svi su stari i mirišu na lekove i smrt. Putujem, a stalno sam tu. Na brodu. Svaki dan je isti. Neki bude samo malo manje težak. Maštam o danu kada ću otići odavde. Brod je večan.

Počelo je još jedno krstarenje.Došli su novi gosti. Svi su oni isti.Više ih ne posmatram kao ljudska bića, već kao hodajuće dolare.Tužno.

Prvi ručak. Posebno sam ljubazan. Ostavljam dobar prvi utisak. Trudim se. Uzimam porudžbine, donosim topla i hladna predjela, italijanske supe, bečke šnicle... Stvarno se trudim. Sipam piće, donosim topao hleb, otvaram vina, ćaskam sa gostima. Brz sam. Moram biti brz.Već dobijam i prvi bakšiš. To mi daje elan.Već su me gosti zavoleli. Trudim se da upamtim njihova imena: gospodin i gospođa Smit, gospođa Vajt sa ćerkom Melani i suprugom Džordžom... Dobar sam. Gosti su srećni. Trebalo bi da na kraju i ja budem srećan.

U sred ručka, gospođa u svojim kasnim pedesetim godinama, negovana i lepo obučena dama, ustaje od stola i dolazi do mene.

– Izvolite, gospođo... Kako mogu da Vam pomognem?

– Ja sam Patriša Smit. Iz Londona sam. Posmatram već duže vreme kako radiš. Mislim da si ti ovde najbolji konobar. Bila sam u elitnim svetskim restoranima, ali ovako dobru uslugu još nigde nisam imala. Stvarno cenim to što radiš za nas. Znaš, popričaću sa tvojim šefovima i predložiću da te unaprede. Trebalo bi da budeš bar šef restorana. Pre nego što sam se razbolela, bila sam član Donjeg doma Britanskog parlamenta. Još uvek imam jake veze. Potrudiću se da dobiješ unapređenje. – završi gospođa Smit.

-Hvala Vam, gospođo. Zaista cenim Vaše mišljenje. – rekoh.

Nije me intresovalo ni da napredujem, ni da još godinama ostanem na brodu. Hteo sam da za što kraće vreme zaradim što više i da odem.

Gospođa Smit se vratila za svoj sto. Izgubio sam nešto vremena slušajići njenu priču, pa sam požurio da obavim sve što je trebalo. Još jedna flaša šardonea za sto broj osam; gospodin za stolom broj šest alergičan je na gluten, moram da naručim palačinke bez glutena za njega.Trčim opet do stola broj osam. GospodinVajt se žali.

– Mladi gospodine, –reče mi –voda za moj čaj nije dovoljno topla. Ja zahtevam da voda za moj čaj bude zagrejana na temperaturu od 110 stepeni Celzijusa!

– Naravno, gospodineVajt. Odmah ćemo to ispraviti.

Uzeo sam čajnik sa vrelom vodom sa stola i otišao do kuhinje. Isti taj čajnik sam samo prošetao na poslužavniku i vratio ga gospodinu Vajt.

– Izvolite. Nadam se da je sada voda za Vaš čaj odgovarajuće temperature. – rekoh.

– Hvala, mladi gospodine. Sada je voda baš kako treba zagrejana. – reče sipajući čaj.

Prošlo je desetak minuta otkako sam razgovarao sa gospođom Smit. Opet je došla do mene.

– Izvolite, gospođo... Kakomogu da Vam pomognem? – rekoh.

– Ja sam Patriša Smit. Iz Londona  sam.Posmatram već duže vreme kako radiš. Mislim da si ti ovde najbolji konobar…

Gospođa Smit je ponovila celu priču od reči do reči.

– HvalaVam, gospođo. –rekoh na kraju.

Ručak se završio. Počela je večera. Za vreme večere, gospođa Smit mi je prišla još šest puta i ponovila svoj hvalospev. Svaki put isto. Od reči do reči. Znao sam da nešto debelo nije u redu. Sutradan, za vreme doručka, morao sam da slušam istu priču gospođe Smit još pet puta. Pa je opet bio ručak, pa opet večera. Čertnaest puta tog dana. A krstarenje je tek bilo počelo. Moje kolege su primetile da se nešto čudno dešava. I moj šef, takođe.Objasnio sam mu o čemu se radi. Slegnuo je ramenima i rekao mi da nastavim da radim.

Prošlo je sedam dana desetodnevnog krstarenja. Svaki dan sam slušao istu priču gospođe Smit. Jedno veče mi je ponovo prišla za vreme večere.

– Izvolite, gospođo. –rekao sam, spreman da opet čujem kako sam najbolji konobar.

– Znaš, ja sam Patriša Smit. Iz Londona sam. Moj suprug i ja živimo u elitnom delu grada, u Keningstonu. Pre nego što sam se razbolela, bila sam član Donjeg doma Britanskog parlamenta. Naše prve komšije su roditelji Robija Vilijamsa. RobijaVilijamsa, pevača. Čuo si za njega?

– Naravno, gospođo. Cenim njegovu muziku. – rekoh iznenađeno.

– Znaš, uskoro će Božić. Robi svakog Božića dolazi kod svojih roditelja da zajedno provedu praznike. Nadam se da će ih i ove godine posetiti. Suprug i ja smo dragi gosti kod Vilijamsovih. Uvek se lepo družimo. Robi nam na starom klaviru svira božićne pesme, pijemo dobro vino i srećni smo.

– Pa to je divno, gospođoSmit! –rekoh – Možda sam  indiskretan,ali iz medija sam čuo da je proteklih godina Robi imao problema sa drogama i zavisnošću. Kažite mi, kako je Robi? – upitah zabrinuto.

– To je tačno. Prošao je kroz težak period. Slava, novac i popularnost uzeli su svoj danak. Gospođa Vilijams mi se stalno žalila. Na sreću, sada su ti dani iza njega. Posle terapije odvikavanja u prestižnom sanatorijumu, Robi je postao drugi čovek. Oženio se sa prelepom devojkom. A kako mi se gospođaVilijams pohvalila, izgleda da je i beba na putu. Biće devojčica – reče ushićeno.

– O, pa to je sjajno! Puno ga pozdravite kad se budete sreli za Božić. – kazao sam.

– Hoću, naravno. HvalaVam, mladi gospodine.

– HvalaVama, gospođoSmit.

Do kraja krstarenja, ćaskao sam sa gospođom Smit o Robiju. I stalno sam ga pozdravljao.

Sreten Bošković