Krilo

Kucnula je nekoliko puta kljunom u napuklo staklo prozora iznad mog radnog stola, a onda se nasmešila. Da mi je neko rekao da golubovi mogu da se osmehuju, verovatno bih ga smatrala pomalo ludim.

Radna subota, monotonija na poslu, loša muzika na radiju i topli zraci aprilskog sunca, kao jedina protivteža sumornom raspoloženju koje me je držalo danima. Kada je počelo ovo ludilo s virusnom pandemijom, postala  sam svesna činjenice da ovog proleća neću moći da odem u zavičaj  i to mi je sve vreme misao s kojom se budim i uz koju tonem u san. Ljuta sam, tužna i nemoćna, a nemoć je kaobolest. Sutra će biti tri pune godine od maminog odlaska, a ja ne mogu da odem i ispričam se sa slikama na zidu velike sobe koje su ostale da čuvaju kuću i uspomene.

Pauza je za ručak, ali ne mogu da jedem, skuvala sam kafu i sela  do prozora koji gleda prema zapadu, da upijem bar neki zrak sunca koje celi dan videla nisam. Kroz davno naprslo, pomalo zamrljano fabričko staklo vidim  pozlatu maslačka duž staza i topole kraj reke, koje liče na one ispod roditeljske kuće. Dan se bliži kraju i tuga me sve više pritiska.Ne mogu da prestanem da mislim otome kako bih, negde u ovo vreme, stigla pred kapiju, spustila kofer i dugo, dugo, grlila  vinovu lozu koja se obavija oko kuće.

A onda se desilo. Na sims je sleteo golub, sada sam već sigurna da je bila golubica, mada to i nije važno, i prislonio kljun na staklo. Trgla sam se, potpuno nespremna za posetioca, ali ga to nije uplašilo.  Nekoliko puta je kljucnula pukotinu u uglu, okrenula se, raširila krila, poletela do obližnjeg stuba pa se vratila opet na sims.Sada već potpuno zaokupivši moju pažnju,nastavila je da kljucka u staklo, sve dok nisam ustala i otvorila prozor. Zastala je, ljubopitljivo nakrivši glavu, dok joj se sunce prelivalo u duginim bojama po perju na vratu. Na stolu sam imala neraspakovan suvi obrok, hleb,konzerve i voće. Raširila je krila i preletela preko hale dva- tri puta, kao da traži nešto, pa se vratila. Mašine su mirovale, ništa je nije uplašilo. Sletela je na kutije robe spremne za isporuku, na korak od mene i gledala me, ne mičući se. Činilo mi se da će progovoriti svakog časa. Onda sam se setila da imam čime da je ponudim. Polako, da je ne prepadnem, mada nije pokazivala nikakve znake straha, odlomila sam parče hleba i izmrvila na sto. Sletela je istog trena i pokljucala skoro sve. A onda je prišla sasvim blizu i kljunom dodirnula moje prste. Otvorila sam šaku i pustila je da jede sa mog dlana i sve vreme joj nešto govorila. Činilo mi se da gledam nju i sebe iz neke sasvim druge dimenzije , prostorne i vremenske, kao da za trenutak nisam bila tu i nisam bila ja, već samo projekcija moje svesti kojoj  su glava i telo postali tesni.

Pričala sam s golubom i hranila ga, u pola pet po podne, u polupraznoj fabričkoj hali, ali to i nije bio golub. Bilo je to majčino krilo koje se spustilo na moju uznemirenu dušu da je pomiluje utehom. Kada je odletela u sumrak dugo, dugo nisam imala snage da ustanem i zatvorim prozor. Preplavila me neka svečana, blažena tišina, koja leči. Hvala ti, Mati, gde god da si.