Ledena kraljica

Rebeka je ceo svoj život igrala jednu veliku monodramu. Imala je puno strahova koje je sama sebi nametnula, nedostatak poverenja prema svemu što ju je okruživalo. U sebi je imala puno ljubavi, ali nije znala da je nekome da. Čak ni sebi. Bila je sama čitav svoj život. Nije uspavala da pronađe ozbiljnog muškarca kome bi se predala, kome bi dala celo svoje biće i kome bi mogla da pokaže svoju unutrašnju lepotu, da pokaže ono žensko i predivno u sebi. Imala je u životu par veza, ali nije imala hrabrosti da u njih unese sebe. U glavnom se sve svodilo na sporadičan, suvoparni seks, bez mnogo emocija, intime i bliskosti. Čista povremena fiziološka potreba, bez ikakvog dubljeg smisla i bez trunke ljubavi.

Nikada nije uspela da prevlada svoje strahove i zato nikada nije bila istinski slobodna, a plašila se gotovo svega. Vezivanja za ljude, zatvorenog prostora, ljubavi, bolesti, a najviše se, ipak, plašila same sebe i zbog toga nikako nije uspavala da doživi onaj osećaj za koji, valjda, svi ljudi  žive, osećaj slobode i ispunjenosti. Sama je sebi zabranila da bude slobodna. Nikako nije mogla da shvati da se život dobrim delom sastoji od oslobađanja od predrasuda, ličnih ludila i uobrazilja i krajnje pogrešnih mišljenja i načina  koje je sama sebi stvorila i u njih se zatvorila kao u zatvorsku ćeliju. Bila je svoj tamničar i kako su godine prolazile, sama je sebe osuđivala na sve teže kazne. Nije imala hrabrosti da dozvoli svom zdravom razumu da ispliva na površinu njene duše i da promeni svoj život.

Njenom dušom i srcem su vladale duboko ukornjene predrasude, bojazan i razne uvrnute, duboko ukorenjene misli i načini koji su je sve dublje i dublje potiskivali ka ponoru očaja i ludila. Ponoru iz koga nema povratka. Nije bila sposobna za običan život, za sve ljudske radosti i sve sitnice koje svakom čoveku puno znače i koje i najvećim namćorima povremeno isteraju osmeh na lice. Rebeka je zaboravila da se smeje. Živela je svoj tmuran, zatvoren život. Život određen ličnim strahovima, paranojama i nepoverenjem. Demoni u njenoj glavi su na kraju uspeli da je ubede da je u stvari ona jedina bogom dana, da su se sve svetske nepravde obrušile na nju, da zaslužuje mnogo više, ali da je zlo ljudsko okruženje ne shvata i ne dozvoljava da iskaže sebe i zaseni ceo svet svojom pojavom, znanjem i stavom. Da, volela je samo sebe i živela je samo za sebe, svoj zatvoreni svet i svoje fatamorgane koje su nastanile njenu glavu. Svi ostali su bili, u manjoj ili većoj meri, neprijatelji koji žele da joj naude i da je povrede.

Pred malobrojnim ljudima sa kojima je komunicirala izigravala je ledenu kraljicu. Nedodirljivu i odbojnu. Jedini prijatelji koje je imala su bili flaša konjaka i vibrator. Nije se razdvajala od njih tokom dugih usamljenih noći. Vibrator i konjak su joj bili jedina nada da će dočekati novo jutro. 

Tog jutra direktor joj je saopštio da će joj dodeliti neku devojku, mladu stažistkinju, pa da je malo uvede u posao, da joj pokaže kako firma funkcioniše, da joj objasni čime se bave. Samo na mesec dana. To joj se nije dopalo, ali morala je da pogne glavu i pristane na  to remećenje njenog sveta. Nije imala izbora. U njenu kancelariju kao furija je uletelo  devojče od nekih dvadeset dve ili dvadeset tri godine. Anja, Bila je sva brza, brbljiva, vesela, nasmejana. Studira ekonomiju i ovo joj dođe kao neka praksa. Rebaki se Anja na prvi pogled nije dopala. Nije navikla na bilo šta živo pored sebe. Smetala su joj njena pitanja, otvorenost, kikotanje…već oko podne se javila direktoru da joj nije dobro i otišla kući svojoj flaši i svom vibratoru.

Mesec dana ove torture. Mislila je da neće preživeti, pa je popila mnogo više nego obično. Sledećeg dana, kada je ušla u kancelariju, Anja je već bila tu. Vedra, nasmejana, sa milion pitanja. Momentalno je osetila glavobolju i mučninu. Zidala je svoj zid prema Anji, ali ova je znala kako da taj zid zaobiđe i da ga ruši ciglu po ciglu. Anja je torokala o svemu. O poslu, o ekonomiji, ali i o životu. Postavljala je razna pitanja na koja je dobijala suvoparne i stereotipne odgovore, ali nije popuštala. Dani su polako prolazili, a ledena kraljica se pomalo topila. Postepeno je prihvatala stažistkinju kao nešto ili nekoga ko je makar delimično deo njenog univerzuma. Anja je, svojim smehom i svojim pričicama, povremeno uspevala da čak izmami i osmeh na Rebekinom licu. Pričala joj je o svemu. O svom životu, svojim željama, ljubavima, promašajima, razočarenjima. Rebeka nija baš imala mnogo šta da kaže o svemu tome. Ćutala je, upijala i noću razmišljala o svemu što je čula. Ne znam baš da li je uspela da shvati svu uzaludnost sveta koji je sama oko sebe stvorila, ali se u njoj svakako pojavio neki crv sumnje. Počela je sa nestrpljenjem i radošću da odlazi na svoj posao i da željno iščekuje svoju mladu saradnicu. Sve manje vremena su provodile u pričama o poslu a sve više pričajući neke privatne, intimne stvari. Paradosksalno, ali bezlična Rebekina kancelarija je postala ono što nikada nije imala. Postala je toplo mesto u kome su se gubili svi njeni strahovi i sva njena sranja. Postala je mesto u kome živi neki drugačiji život. 

Mesec dana je proletelo, a Rebeka je bila očajna. Navikla se na malu studentkinju i iskreno je zavolela. Anja je bila prva osoba koja je uspela da postane deo njenog sveta. Tog jutra je svratila do cvećare i kupila Anji veliki buket cveća. Za rastanak. Nisu se uopšte bavile poslom tog dana. Pričale su kao dve iskrene prijateljice i Rebeka je prvi put u svom životu nekome otvorila svoje srce i svoju dušu. Nasmejana, vedra stažistkinja je uspela da iz Rebekinih tamnih kutaka izvede na svetlost dana ljudsko biće željno pažnje, razumevanja, ljubavi i topline. Bližio se kraj radnog vremena i iz Rebekinog oka je po prvi put kanula suza. Jako i sa puno ljubavi je zagrlila Anju i dugo je nije puštala iz zagrljaja. Šminka joj se skroz razmazala, ali nije mnogo marila za to. Nikada je niko nije video razmazanog lica. Anja je imala tu privilegiju. Sačekala je da svi ostali odu sa posla, oprala lice u kupatilu i otišla svojoj kući.

Noć je trajala večno, ni konjak nije pomagao vremenu da makar malo brže teče. Ujutro je kancelarija opet bila hladna, pusta za razliku od Rebekinog srca. Nije bila sposobna za bilo kakav posao, sve misli su bile usmerene ka Anji. Nekoliko dana je pokušavala da istrpi ponovnu prazninu i da skrene misli, da se vrati u oklop koji joj je Anja skinula, ali nije joj polazilo za rukom. Više nije mogla da izdrži. Bio je petak. Veče se polako spuštalo na grad. Cimnula je dva ili tri konjaka, da bi skupila malo hrabrosti, okrenula Anjin broj i namestila boju glasa za koju je mislila da će delovati veselo i normalno i da će prigušiti sve one tegobe koje je u sebi osećala. Srce je htelo da joj eksplodira kada je sa druge strane začula veslo Anjino "ćao". Kurtoazno je razmenila par opštih, uobičajenih rečenica, spremala se da kaže šta joj je na srcu, ali nije imala hrabrosti. Na njenu sreću Anja je i tu probila led: "Šta radiš sutra uveče, mogle bi negde da izađemo, na piće, malo da se promuvamo po gradu". Krv joj je pojurila u glavu, bila je crvena kao bulka, a srce samo što joj nije prepuklo od sreće. Nije mnogo spavala te noći. Prebirala je po ormarima i tražila prikladnu garderobu za izlazak. Svlačila se i oblačila pred ogledalom u potrazi za stvarima koje će najbolje istaći njenu godinama potiskivanu ženstvenost. Pokušavala je da ponovo vidi ženu u sebi. Rano ujutro je otišla do frizera, ofarbala se, sredila frizuru, otišla do šminkera i prepustila se njegovim rukama. Nije bila sigurna da joj se rezultat dopao. Dugo u ogledalu nije videla žensko biće već samo hladnu i nezadovoljnu, bespolnu osobu.

Konačno je došao i trenutak kada je trebala da krene. Skockala se najbolje što je znala, pozvala taksi i krenula u nepoznati svet, u avanturu. Pale su jedna drugoj u zagrljaj. Konzervativna dama u najboljim godinama i blesava nasmejana klinka. Šetale su gradom, večerale u nekom jeftinom restorančiću, otišle do muzeja... I smejale su se sve vreme. Pričale su. Razumele su se. Taj osećaj Rebeka nije poznavala. Oko ponoći su svratile do malog mračnog bara iz kog se čuo tihi džez. Sele su za šank, poručile piće i kikotale se kao dve tinejdžerke. Anja je pila crno vino, a Rebeka, naravno, konjak. Čaše su se neprestano praznile, a sa svakom novom čašom padali su i poslednji tragovi suzdržanosti, distanciranosti i skrivanja emocija. Bila je mrkla noć i u baru su bile još samo njih dve i sanjivi barmen, koji je molio Boga da i one krenu kući, pa da ode na zasluženi odmor. Razgovori su postajali sve više nabijeni erotskim maštarijama. Rebeka, pošto nije imala baš mnogo da kaže na osnovu ličnog iskustva, prisećala se  odlomaka iz sentimentalnih knjiga koje je nekada davno pročitala i predstavljala ih kao svoj život, a Anja je trtljala o svemu što je doživela ili osetila iskreno. Živo i otvoreno. Alkohol je činio svoje.

Rampe su polako nestajale, a noge su im se sve više i sve češće dodirivale ispod stola. Najlonska čarapa, pridržavana halterima gospođe u najboljim godinama, se sve češće "slučajno" češala o golu nogu mlade studentkinje u provokativnom miniću. Sedele su toliko blizu jedna drugoj da su mogle da osete toplotu i miris svojih tela. Alkohol i do tada nepoznati osećaj prave želje i pohote su savladali Rebeku. Polako je spustila ruku u Anjino krilo. Nastala je tišina. Tišina i dva pogleda koja su govorila mnogo toga. Usne su im se polako spojile, a Anjina ruka se našla na njenim grudima. Rebeka je gorela. Nikada nije osetila toliku strast i želju. Eksirale su piće, platile i uhvatile prvi taksi. Još u liftu su počele da se ljube i da istražuju jedna drugoj ona najskrivenija mesta. Dok je otključavala vrata svog stana, Rebeki je kroz glavu proletela misao kako u taj stan, osim nje, niko nije ušao već godinama, izuzmajući razne majstore koji su joj popravljali česmu ili TA peć. Bila je zbunjena i uplašena, ali i po prvi put u životu odlučna. Od strasti koja ih je obuzela nisu stigle ni da zaključaju vrata za sobom. Bacile su se na krevet i užurbano kidale odeću jedna sa druge. Poslednjim bleskom svesti, Rebeka je uspela da baci vibrator ispod kreveta i kao stara lavica se bacila na Anju. Celu noć su se mazile i poigravale svojim telima. Temeljno su istraživale jedna drugu dok se soba tresla pod teretom njihovih jecaja i oslobođene strasti.

Rebeka se ponovo rodila. Anjin duh i radost za životom su ubili staru Rebeku i rodili jedno sasvim novo ljudsko biće. Rodili su ženu koja ima osmeh, koja zna da se raduje, želi, voli... Ženu koja je živa i koja želi život. Podne je već prošlo kada se  probudila. Anja je i dalje spavala i tiho hrkala na i dalje vlažnoj posteljini Rebekinog kreveta. Mlada, lepa, gola, stvarna. Dugo je gladala svoju ljubavnicu i postepeno je počela da shvata značenje reči ljubav. Nežno je ustala iz kreveta, pazeći da ne probudi usnulu Anju. Nije želela da se tušira, želela je da Anjin miris i znoj budu što duže na njenoj koži. Skuvala je kafu, po prvi put u životu zapalila cigaretu koju je maznula iz Anjine tašne i počela da mašta o nekom drugom životu, ne odvajajući pogled od usnule studentkinje na svom krevetu. Počela je da uviđa svu besmislenost svog dosadašnjeg života, sve ispraznosti kojima je ona kumovala, počela je da oseća izgubljeno vreme za svoju dušu.... Gledala je Anju, pušila i maštala. Zamišljala je neki  novi svet ispunjen drugačijim vrednostima i osećanjima. Napravila im je doručak, skuvala još jednu kafu, skinula bade mantil, legla pored Anje i nežno počela da joj ljubi uvo...