Luciferova Fuga za Rajsku Ljubav (deo V)

Inspektor je čekao da ono što je slutio bude izgovoreno, dok se njegov pomoćnik snebivao od straha i potrebe da nešto kaže, ali inspektor klimnu glavom a doktor nastavi:

- Sedmoro ove divne i voljene dece visilo je na sedam stabala! Sama su to učinila! Obesila su se! Ta mala i nekada vesela telašca puna ljubavi i pozitivne energje, visila su beživotno na tim stablima! I na svakom od tih stabala na kojima je po jedno od njih visilo, bila je oguljena kora kao na stablu koje sam vam pomenuo da sam prethodne noći našao, osim što je svako oguljeno stablo bilo obmotano zavojima! A forezničari su čak utvrdili i to da su se dečica obesila istovremeno! Opet „Sinhronicitet“! Uhhh, Vreme...- Doktor zastade stežući vilicu, pa nastavi:

  -Shvatate li strahotu?! Neki od prisutnih su, računajući i njihove roditelje, umrli na mestu od infarkta, a neki se podavili u jezeru. Oni koji su preživeli, poludeli su bez mogućnosti oporavka ili lečenja jer takva vrsta ludila bila nam je strana, pa smo ih hospitalizovali i lečili vezujući ih za krevet i kljukajući ih morfijumom i raznim medikamentima jer nije bilo drugog načina da ih obuzdamo! Ali uprkos svemu tome, uspeli su da...- Doktor prekide pokušavajući da udahne više vazduha.

- Šta doktore? Šta su uspeli?- Sa neurotičnim i bezobzirnim nestrpljenjem ga je požurivao preznojeni inspektor.

- Da se međusobno poubijaju, masakrirajući se na isti način. Na strašni način sakaćenja čiji je primer, evo ova moja pacijentkinja i radnica. Jedni drugima su kasapili lica do neprepoznavanja, hirurškim skalpelima ili noktima, a da nismo uspeli ustanoviti odakle im, i skalpeli, i snaga da pokidaju sve te kaiševe kojima su bili vezani, savladaju dejstvo morfijuma ili razvale vrata zaključanih prostorija... No, moj um je i dalje bio čist i čvrst, jer u suprotnom bih završio kao svi oni, ali sačuvavši svoj zdrav, genijalni rezon, uspeo sam da sve to sagledam i protumačim duboko-racionalno, onoliko koliko je to moguće, a toliko komplikovano i neshvatljivo da me niko kome bih ispričao ne bi razumeo. Još bi me proglasili ludim i vezali... Ali evo, sada i posle toliko godina, vama pričam sve...

I evo, sad se vraćam na onaj ljubavni par od kojeg sam započeo celu priču. Kampovali su pored jezera, u šatoru, a nakon njihovog nesretnog slučaja, saznali smo da im je njihova „ljubav“ bila ozbiljan patološki problem koji njima nije smetao. Sedam dana pre no što se ovo sa dečicom desilo, par je nađen u jezeru, bez vitalnih funkcija ali u koitusu, što je, složićete se, neverovatno, zar ne? Našao ih je noćni čuvar kampa a ja sam uspeo zadržati u tajnosti taj strašni slučaj da ne bih pokvario sveopšte veselje. Hospitalizovani su i smešteni u odvojene sobe, i uspeo sam da im povratim život koji su verovatno želeli da prekinu u trenutku „Spajanja“ do totalnog neprepoznavanja i nepostojanja, u nastupu orgazma, i takva suicidalna i do te mere jaka ljubav, evocirala je moju prošlost, no o tome drugom prilikom...

Iste večeri devojka je pronašla sobu svog voljenog i zverski mu rastrgla lice i telo iz nepoznatih razloga a jedino što je umela da kaže a što je ponavljala kao pesmicu bilo je, „...da se više niko ne zaljubi u tebe, ljubavi besmrtna i večno ponavljana...učini mi isto jer ja za to nisam sposobna...“ Znate li čime je to učinila? Zubima i noktima! Vratili smo je u njenu sobu a njega sam, teško unakaženog, jedva zašio i održao u životu, ali se jedne od narednih večeri desio još jedan neshvatljiv užas. Nađeni su u njenoj sobi, u zagrljaju zbog kojeg smo morali da mu iščašimo ruku i nogu da bi ih razdvojili, nakon što je on njoj učinio isto što i ona njemu, unakazivši je do neprepoznavanja, tako da smo dobili dve životno ugrožene nakaze sa kojima nisam odmah znao šta da radim i kako da ih lečim, ali naravno, našao sam rešenje uspevši da im sačuvam živote koji njima nisu bili važni, i mislim da je to moja velika greška ali to je opet druga i duga priča koju vi ne bi razumeli. No, ono što je frapantno u vezi celog ovog haotičnog slučaja dvoje zaljubljenih ludaka, bilo je nešto što je vezano za predmet koji čuvate u kesici a koji smo maločas posmatrali, komentarišući o njemu i zaključujući na osnovu njega. Nadam se da vas sve ovo što vam pričam neće odvesti u ludilo, pa želim od vas da pokušate ostati pribrani pre no vam i ovo saopštim. Nakon svog ovog krvavog, ljubavnog ludila, znate li šta sam našao? Nešto na šta niko nije niti bi obratio pažnju. Na metalnim stočićima pored njihovih uzglavlja našao sam dva identična prstena, jedan na njenom a jedan na njegovom stočiću. Da je ona ostavila svoj na njegovom a potom on svoj na njenom, zaključio sam jer nakon njenog masakra nad njim, njen stočić je bio prazan dok je na njegovom bio prsten koji sam zapazio i namerno ostavio tu gde je i bio, da bi, nakon njihovog ponovnog samrtnog koitusa u njenoj sobi, kraj njenog uzglavlja našao identičan prsten. Ali to i nije toliko jezivo koliko jeste to da su oba identični sa tim koji nosite u džepu.-

Reče doktor vadeći iz džepa kesicu sa dva prstena, pružajući je inspektoru, na šta on preblede a pomoćnik čučnu i poče duboko da uzdiše. Inspektor kojem je, do ludila neurotična radoznalost pomagala da se pribere, pažljivo je preispitao identičnost ovog prstenja a zatim upitao doktora da li može da ih zadrži, što mu ovaj nehajno odobri i osvrnu se da osmotri stanje pacijentkinje koja je nešto mrmljala, ali ga inspektor prekide upitavši ga, šta je dalje bilo sa zaljubljenim parom.

- Ne znam!- Viknu doktor. – Nestali su, kao i jedan od moja dva vojnička šinjela doneta iz Nemačke, koje nosim od kada sam se doselio ovde! Ali pazite, uzeli su jedan a bila su dva, a njih dvoje, par koji se težio spojiti u jedno. Vidite koliko je sve ovo iracionalno povezano i nerazdvojivo?-

Najedanput pacijentkinja u bunilu poče da mrmlja: - Nem...ač...ki ši...njel...pod žutim svet-lom...ššš...lem...skalpel škkk...rrrip...iii...u mmmojoj sssobi...glavi...–

I istog trenutka, čuvši sve ovo, pomoćnik skoči sav uzrujan:

- Inspektore! Doktore! Slušajte me! Nisam ispričao ovo misleći da je suludo i bez ikakvog značaja s obzirom na stanje osobe koja mi je to ispričala, ali sada...mislim da će možda biti od kakve koristi...-

Inspektor i doktor su izbečeno gledali u pomoćnika, ćutanjem mu odobravajući da nastavi, te ovaj poče:

- Stotinak metara odavde, u prizemlju jedne od zgrada, živi neka baba na štakama. Na prvo kucanje mi niko nije otvorio, pa sam nastavio dalje, ispitujući ostale stanare a kasnije se vratio i uporno lupao dok baba konačno nije otključala. Na pitanje „ko još stanuje ovde“ odgovorila mi je da živi sa ćerkom i sinom, no pošto nikog od njih nisam zatekao tu, a i jer su mi stanari te zgrade rekli da ni za kakav zločin nisu ni čuli, ali da u prizemlju živi jedna baba koja je budna po celu noć te da možda ona nešto zna, prešao sam odmah na stvar pitajući je da li je u noći kada se desio zločin videla nešto sumnjivo. I znate šta mi je ta baba rekla? Da ne zna ni za kakav skoriji zločin a da je sa terase, a to je bila baš ona noć kada se desio zločin, videla nemačkog vojnika iz Drugog svetskog rata kako se kreće iz pravca šume. Zamislite! Delovalo mi je smešno, a s obzirom na to da sam od stanara saznao da baba pije punu kesu raznoraznih lekova zbog svojih bolesti, u šta sam se i sam uverio zbog njenog drogirano-polusvesnog ponašanja, smatrao sam to irelevantnim, ali sad...posle dečije i doktorove priče, kao i ovoga što je izgovorila pacijentkinja...-

- Šta ti je još rekla?- prekide ga inspektor sav sluđen.

-Rekla je da je to ovaploćenje užasa koje već godinama seje zlo po ovom kraju, ali se svi boje da u to veruju. A zatim je počela besomučno i kroz plač da ponavlja kako neće dozvoliti da naudi njenoj deci. Pokušao sam da joj postavim još neka pitanja ali bilo je uzalud. Neprestano je ponavljala isto, plačući, i odustao sam. Eto, to je sve.-

Inspektor i doktor su nekoliko trenutaka užasnuto gledali u pomoćnika, zatim jedan u drugog, praveći grimase koje je uzrokovalo duboko promišljanje, da bi doktor sumnjičavo, drhtavim glasom i sa tužnom grimasom na pametnom licu, upitao:

- Inspektore, znate li vi ko je ta žena? I da li je ovaj ili možda neki drugi vaš pomoćnik bio sa vama u stanu moje pacijentkinje te noći kada je brutalno isečena?

Inspektor kao da je pokušavao da se probudi iz nekakve, strane mu, zbunjenosti zbog svega što se zbivalo u njegovoj glavi uzrokovano čitavom ovom rastućom misterijom, pa postigavši to maksimalnim mentalnim naporom, preneraženo i uplašeno izusti:

- O Bože moj! Šta se ovo dešava? I kako sam smeo dopustiti sebi da me sve ovo toliko zbuni pa da mi tako nešto promakne. Pa žena na štakama je majka ove nesrećne pacijentkinje! Te noći udarala je štakama po celom stanu i vrištala zbog čega su stanari i pijavili slučaj. Doktor i sestra su je velikom mukom smirili. Dvaput je ustajala i ulazila u sobu vrišteći i lupajući svojim štakama, kao da injekcije i lekovi nisu delovali na nju. Kako mi je to, zaboga, moglo promaći?! A ti? Bio si sa mnom sve vreme! Šta nije u redu sa tobom? Zar si od straha poludeo, da tako nešto zaboraviš?-  Unezvereno viknu inspektor na svog, od straha oduzetog pomoćnika, u šta se umeša doktorov autoritativni glas:

- Brisanje događaja iz svesti da bi se opet mogli ponavljati do u beskonačnost, tačnije, beskonačnu cikličnost, kao da se nikada nisu odigrali ili na njihovo mesto instalirali  novi, oni koji se nisu desili a koji se čine kao da se ponavljaju po ko zna koji put, zbog čega se između prvog i potonjeg ne pravi razlika. Prvi od simptoma ovdašnjeg ludila koje zapravo i nije ludilo, no koristim tu reč da biste me lakše razumeli, a koje je neizostavna komponenta celokupnog „Cyclus Directal“ i „Cirkular Metempsihoze“ kako sam nazvao ovaj dualistički fenomen koji toliko godina proučavam. „Cyclus Directal“ je moje a priori tumačenje ovog fenomena, a  „Cirkular Metempsihoze“ njegova empirijska manifestacija.

Cirkular, beskrajna, kružna testera sa svojim malim sečivima poređanim ukrug, koja tokom okretanja ponavljaju svoje rezove praveći nove, a metempsihoza, seljenje duše iz jednog tela u drugo, no mnogo je kompleksnije pa ako želite više da saznate o tome, naći ćete je u hinduizmu i budizmu, kao i kod pitagorejaca ili Platona, ipak, to sada i nije toliko važno jer u ovom mom slučaju ona ima još mnogo novih svojstava, elemenata i značenja.  Kad je reč o fenomenu, vaš pomoćnik je potpao pod njegov „Cirkular“ a i vi ste se maločas upravo prenuli iz njegovog specifičnog, budnog sna, što ne znači da vam i dalje ne preti opasnost od njegovih „malih sečiva“, jer od njega vas može sačuvati samo snaga vaše vere u ono na čemu se zasniva opšta geneza postajanja, postojanja i nestajanja. Vidite, svi ovde ne veruju ni u šta ili veruju u raznorazne izmišljene bogove, pa čak ni u njih ne veruju na pravi način i iskreno, i zato sam samo ja ostao „nezaražen“, da tako kažem iako bi adekvatnije bilo „nezarezan“, a za sada i vi. Svi ostali su, ubrajajući tu i vašeg pomoćnika, manje-više, „zaraženi“-„zarezani“, no nema razloga za strah jer simptom koji je ispoljio ukazuje na akutnu fazu sa mogućnošću remisije za koju je potreban samo jedan dan, tačnije noć koju večeras mora provesti u bolnici da bih na njemu primenio svoju proverenu terapiju, uz pomoć medicinske sestre koja već ima  iskustva sa tim i koja će ga non-stop nadgledati i slediti moja uputstva. I molim vas nemojte paničiti jer, uveravam vas, zaista nema razloga, nego, vi gospodine slobodno pođite za mnom!- Ohrabrujuće reče doktor ulivši poverenje pomoćniku koji se, zaplakavši od šoka i osetivši bespomoćnost, prepusti na milost autoritativnom i samouverenom doktoru koji ga snažno zgrabi za ruku, odvede do hodnika i doviknu sestri koja se odmah pojavi.

Nastaviće se...

Igor Rajović